Žedni, iako to ne znamo

Kompakt-diskovi su se na tržištu pojavili 1982. godine. Te godine se na rafovima muzičkih prodavnica našao Jacksonov Thriller, najprodavaniji album u istoriji popularne muzike. Grupa Mission of Burma je takođe 1982. izdala Vs. i u njemu predstavila neko drugo (nezadovoljno i beskompromisno) lice Amerike.

Koliko ljudi pamti 1982. po tome što je u njoj započeta masovna distribucija CD-ova? Verovatno malo. A ko pamti 1982. po tome što su izdati Springsteenova Nebraska, Cureov Pornography i The Message Grandmaster Flasha? Ne znam tačno, ali sam siguran da je u pitanju mnogo veći broj od onog prvog. Bez obzira na to što nam u velikoj meri određuje kako živimo, kako se susrećemo s umetnošću i kako je stvaramo, tehnologija je ipak samo medijum trošnog karaktera.

Na drugoj strani, umetnost ima moć da promeni ono što osećamo, način na koji mislimo, i da, poput kakvog svemogućeg polaroida, ovekoveči trenutak. Tehnologija je cev kroz koju protiče životna voda umetnosti; tehnologija je prolazna, a umetnost večna.

Mnoge diskusije o muzici u 2007. godini zapravo su bile diskusije o tehnologiji (i njenom preplitanju s muzikom), a ne o zvučnom materijalu koji je namenjen slušanju, zabavi i razmišljanju. Naravno, živimo u uzbudljivom vremenu velikih promena i sudbina muzičke industrije zaslužuje podrobne analize. Ipak, često se dešava da sva buka koja se diže oko načina distribucije, pakovanja i reklamiranja albuma nadglasa zvuke pesama.

Najbolji primer ove medijske tendencije je (ne)kritički tretman Radioheadovog albuma In Rainbows. I dok su se jedni trudili da objave prikaze albuma istog jutra kad je postao dostupan na internetu a drugi pisali o kompresiji zvuka i „revolucionarnom“ načinu distribuiranja materijala, samo su retki na prikladan način objasnili zašto je ovo najbolje izdanje Radioheada još od ploče Kid A i jedan od najintimnijih albuma 2007. godine.

Radiohead

Lakoća s kojom je muzika dostupna i furiozni tempo kojim nam se konstantno skreće pažnja na „next big thing“ često ostavljaju slušaoca dezorijentisanim i ne ostavljaju mu dovoljno vremena da na pravi način shvati i oseti ponuđeni materijal.

Iako mnoge liste najboljih albuma u 2007. impliciraju da je godina bila loša za gitarsku muziku, to je samo donekle tačno. Postepeno, sve više u vidokrugu šire javnosti, nezanemarljiv broj bendova nastavio je da pomera granice "teškog" gitarskog zvuka.

Mastodon i Boris su 2006. stavili metal na liste mnogih koji kao da su zaboravili da je taj žanr ikada postojao. Baroness, Pig Destroyer, Ulver, Jesu, Om i Wolves in the Throne Room (i drugi bendovi sa etikete Southern Lord) neke su od grupa koje su i 2007. nastavile s guranjem žanra u nove, neistražene vode.

Mastodon

Bilo da je reč o sporoj plovidbi po sablasnoj reci Aheront (Om), lelujanju nad ljutim talasima Stiksa (Pig Destroyer, Baroness, Wolves in the Throne Room), ronjenju po mulju Lete, reke zaborava (Jesu), ili meditaciji na tamnoj reci jadikovanja Hoktusu (Ulver), zvuci iz metalnog Hada zaslužuju pažnju i hvalu.

Istovremeno približavanje sve većem broju slušalaca i hrabrost da se u zvuke tradicionalno čistog žanra uvuku elementi shoegazinga, psihodelije, postrocka i elektronike upozoravaju na to da na heavy metal treba obazrivo motriti.

Heavy metal nije jedino sazvučje u kome se osetio uticaj probuđenog shoegazinga. Neka od najzanimljivijih elektronskih izdanja godine (The Field, Ulrich Schnauss, Maps) kao da su nastala po receptu iz kuvara Loveless, uz zamenu sastojaka, ali i posvećenu doslednost procesu.

Monolitni zid distorziranih tonova na ovim albumima ne proizvode gitare, ali sve u rasponu od estetike do emocija skoro da je isto kao u zlatno doba „scene koja slavi samu sebe“.

Na drugoj strani, A Place To Bury Strangers, Deerhunter i Alcest, iako ne iskaču iz gitarskog okvira izvornog shoegazinga, izgradili su jedinstvene izraze (Alcest), napisali odlične pesme (Deerhunter) i kreirali albume koji nisu daleko od najboljih eksponata žanra (A Place To Bury Strangers).

Pojačane zvučne zidine u duhu shoegazinga mogu se shvatiti i kao dodatna brana između slušaoca i spoljašnjeg sveta. Mnogi će se složiti da nam takve ograde odavno nisu bile potrebnije nego u 2007. Međutim, odlazak s one strane zida nije jedini način da se pobegne od stvarnosti.

Naprotiv, Battles, Burial i Panda Bear, hrabri autori koji su rušili zidove u prethodnoj godini, omogućili su nam beg putem koji se izdiže iznad svakodnevnog vakuuma. Kada su izražajna sredstva u pitanju, ovi autori nemaju mnogo zajedničkog. Međutim, njihova tajna moć da komuniciraju sa slušaocem na nivou podsvesnog, rudimentarnog i nadasve humanog i da ga katarzično podignu iznad svakodnevice čini ih srodnim.

Battles

Možda je njihov tretman vokala taj koji pesmama daje kvalitet urbanih mantri. Možda je ritam, taj plemenski lek, konstanta na koju se sva tri izdanja oslanjaju u postizanju pomenutog efekta. Battles to čine s matematičkom preciznošću i detinjastom energičnošću, Burial rastrzano i melanholično, a Panda Bear nežno i epski slojevito.

Američki rock baziran na dvema socioideološki srodnim tradicijama (one grumenjaste iz 60-ih i one dezerterske iz 80-ih) podario nam je nekoliko solidnih albuma u 2007.

Seniori Dinosaur Jr. su se vratili na scenu u punom sastavu i u pravoj formi, juniori Les Savy Fav su izbacili najbolji album u karijeri, već ispunjenoj odličnim izdanjima, a kadeti Black Lips su dvostruko dokumentovali (na studijskom albumu Good Bad Not Evil i živom Los Valientes del Mundo Nuevo) raspadajuće zvuke svog putujućeg cirkusa.

Ipak, pioniri No Age zaslužuju da budu posebno pomenuti. Povremeno se čuju opisi tipa „sledeća Nirvana“, ali možda ih niko dosad nije zaslužio kao ovaj losanđeleski duo. Weirdo Rippers, lo-fi kolekcija radova sa pet nezavisnih EP-jeva, sadrži krunske karakteristike muzike kraljeva grungea – ovo je divlji punk nazubljen talasima buke koji u svojim nedrima skriva lepljive melodije.

Preslušavanje Weirdo Rippersa kod slušaoca izaziva vrtoglavicu, delom zahvaljujući tempu i svežini, a delom što se čini da je, bez obzira na autentičnu energiju koju emituje, ovo samo nagoveštaj onoga što se može očekivati od Deana Spunta i Randyja Randalla.

Hip hop srednje struje, puštan na frekvencijama koje su mnogi s nestrpljenjem osluškivali, u godini iza nas doživeo je stagnaciju.

Nova izdanja Jay-Z-ja, Kanye Westa, Wu-Tang Clana, Ghostface Killaha i Lupe Fiascoa, iako sasvim korektna, nisu bila dovoljno uzbudljiva i maštovita da bi nastavila korenito redefinisanje komercijalnog hip hopa.

Nezavisni hip hop, mahom u režiji dobro poznatih lica (El-P, Aesop Rock, Pharoahe Monch, Dälek), ponovo je bio zanimljiviji od onoga što milioni ljudi kupuju (i kradu), čak i onda kad je treperio na granici pretencioznog.

Dälek

Slična fantastičnom coke-rap albumu Hall Hath No Fury grupe Clipse iz 2006, mixtape izdanja Lil’ Waynea su prijatno iznenadila s mesta s kog se to najmanje očekivalo; naime, tematika je i dalje bljutavo stereotipna, ali su njeno lirsko osvedočavanje i harizmatična isporuka istiniti do te mere da bi bilo pogrešno ignorisati Lil’ Waynea.

Nastavak dihotomije plesne muzike u dve dominante vrste – onu za punk rockere (LCD Soundsystem, Von Südenfed, Simian Mobile Disco, !!!) i onu za slušalice (The Field, Pantha Du Prince, Ricardo Villalobos, Stars of the Lid) – blago su omeli Justice i Roisin Murphy svojim zabavnim, razigranim i zaokruženim pop albumima.

Švedska je nova Kanada, ili tako nekako. Zvižduk trija Peter, Björn & John nam još nije iščileo iz ušiju, a 2007. je donela novi talas pop invazije sa severa, na čelu sa setnim postkantautorom Jensom Lekmanom, novim bendom Roberta Smitha (depresivnim Shout Out Loudsima), švedskim Killersima (synth-mesečarima The Mary Onnetesima) i akustičarom svedenog izraza José Gonzálezom.

Ipak, bez obzira na to što njihov trag nije širok, najdublju brazdu na muzičkoj karti Šveđani su 2007. ostavili parom nekonvencionalnih plesnih albuma. Ledeni minimalizam već pomenutog Fielda i žanrovski nemirni osvrt Studioa na 80-te, bezbrižnije nego što ih se iko seća, izdanja su koja vredi kupiti i proučavati.

Uopšte, fenomen globalnog muzičkog zaseoka doživeo je kulminaciju 2007. Čini se da prisvajanje kulturnih uticaja i njihovo stavljanje u rodni (čitaj: zapadnjački) kontekst koje su u 70-im i 80-im u popularnu muziku na velika vrata uveli Eno, Byrne, Gabriel i Simon odavno nije bilo aktuelno kao 2007.

M.I.A.

Fluorescentno euforična i samouvereno ispolitizirana M.I.A., melodično galski Beirut, pastoralni Yeasayer, već pominjani Studio i razuzdani Gogol Bordello samo su neki od onih koji su posegnuli za dalekim egzotičnim zvucima radi uobličavanja lične kreativne vizije.

Verovatno dva najpotcenjenija izdanja u godini za nama izdali su Angels Of Light i Menomena.

Michael Gira, vođa grupe Angels Of Light, legenda američke alternative 80-ih i osnivač izdavačke kuće Young God Records, autor je albuma (We Are Him) najšireg muzičkog i emotivnog opsega u 2007.

Da je 2007. postojalo takmičenje za grupu koja će najbolje popuniti prostor nastao raspadom majstora uvrnutog popa Beta Benda, Menomena bi pobedila za dva koplja ispred najbližih takmaca - Deerhoof, Caribou i Of Montreal.

Prošla godina je donela i nekoliko odličnih postpunk reizdanja, uključujući uticajne albume Young Marble Giants, Pylona i, naravno, Joy Division. Slušanje ovih izdanja 2007. je iskustvo koje govori više o našem vremenu nego o nekom prošlom. Naime, jasno je da posrnuli Interpol, precenjeni Arcade Fire, ispeglani Editorsi i sterilni Bloc Party imaju još dosta da nauče od svojih uzora.

Nasuprot bledunjavim albumima ovih grupa iz prethodne godine, debi Brajtonaca Prinzhorn Dance School zasvetleo je prozirnim sjajem, stojeći poput skeleta ogromnog dinosaurusa na izlazu iz teskobne i mračne rupe postpunka.

Emile Berliner je izumeo gramofon 1887. godine. Prema ocenama kritike možda najbolja Verdijeva tragična opera Otello premijerno je izvedena u Milanu iste te godine...

Povezani članci:
SRPSKA SCENA: Uspostavljanje prošlosti
NAJBOLJA MUZIKA 2007: Stuttgart Online, Goribor i Burial