Posle izvesnog vremena provedenog u amaterskom bavljenju remiksima, pariskom producentskom duu
Justice – u sastavu Gaspard Augé i Xavier de Rosnay – upala je kašika u med kad su 2003. pobedili na remiks takmičenju lokalne koledž radio-stanice obradom hita
Never be alone ostrvskog benda Simian.
Ubrzo ih je primetio preduzimljivi Pedro Winter, iliti Busy P, menadžer
Daft Punka i vođa mlade, klupski orijentisane izdavačke kuće Ed Banger (DJ Mehdi, Uffie, Mr. Flash, SebastiAn). Za nekoliko meseci Justice su se već mogli pohvaliti prvim objavljenim materijalom.
Never be alone je i pre izlaska zavladao klubovima širom kontinen(a)ta, ali i virtuelnim etrom, te je Ed Banger strelovito iskočio u prve redove nove pariske scene plesne muzike, uz bok sa Institubes (uostalom, upravo zahvaljujući Edu Kucaču i pojedinim bratskim izdavačima, francuska dance ponuda ponovo se čini posebnom, čemu je odvajkada težila).
Popularnosti ove scene svakako je nespretno doprineo i
Kanye West, kada se, tobože strašno ljutit, skandalozno poneo u porazu na MTV Europe Music Awards prošle godine, smatrajući da je skupi spot za njegovu
Touch the sky zaslužio da bude nagrađen umesto simpatičnog niskobudžetnog videa za
Never be alone.
Mladi Gaspard i Xavier su, tokom 2005. i 2006, uradili čitavu seriju remiksa za velike pop zvezde, uključujući Britney, Justina, N.E.R.D., Franz Ferdinand i, naravno, Daft Punk. Remiks njihove pesme Human After All od strane Justice snažno je odjeknuo u delu muzičke javnosti, gotovo kao i u slučaju Never be alone.
Uporedo s tim, krenuli su i sa autorskim radom objavivši tri-četiri dvanaestopalačna vinila, svaki ispraćen prigodnom medijskom pompom. Poslednji od njih nosi i numeru D.A.N.C.E., electro-disco omaž braći Jackson, na prvom mestu omiljenom Michaelu.
Zabavan do iritantnosti, s detinjim horskim pevanjem u stilu ABC superhita sastava The Jackson 5, ovaj singl je pretposlednja u nizu potvrda krupnog crossover potencijala kojim Justice raspolažu.
A poslednja, je, predviđate,
Cross. Delom se oslanjajući na prethodno izdate singlice, a delom na svež materijal,
Cross je (ne samo) dance album retro tehničkog pristupa (gde se kompjuter, paradoksalno, koristi tek da bi pospešio analogni, sirovi celokupni dojam) i rock’n’roll stava, gromoglasne ritam-sekcije te mračnjačkih
goblinolikih sintova.
Prva četvrt albuma bi možda sama bila dovoljna za prelaznu ocenu: senzacionalistička Genesis počinje svečanim, ozbiljnim zvucima nečega između fanfare i tube, što zajedno s kasnijim reskim, razvučenim basom nagoveštava kuda će se album u nastavku kretati što se raspoloženja, stila i produkcije tiče.
Let there be light je već nešto što će važiti za trademark stvar Justice, nostalgična klupska zverka sa istaknutim talentom za melodiju, a još više u smislu samih izbora u sintezi zvuka; pomenuta izuzetna D.A.N.C.E. zaokružuje početno Sveto trojstvo; u tom trenutku slušalac je skoro sigurno već kupljen.
Očekivan je pad u kvalitetu u nastavku albuma, naročito sredinom kada je prisutno i par zakrpa: New Jack je malo više od striktnog prepisivanja od Daft Punka, starijih drugara iz klupe, DVNO se teško nosi s problemom preterane sličnosti remiks-numerama koje su Justice radili za niz indie-rock veličina, dok je čak i The Party blago nategnuti pokušaj nastavka urnebesne D.A.N.C.E, sa škripavim glasom koleginice Uffieiz Ed Banger Recordsa.
Međutim, tu je kraj nepovoljnim utiscima. Vickasta minijatura Valentine, napeta hipnoza u Stress, tvrdo kuvana Waters Of Nazareth, raskošni dvodelni Phantom, te topla i srdačna One Minute To Midnight, bogata analognim sintovima nalik onima iz naučno-obrazovnih TV programa 70-ih, zaokružuju album u retko konzistentnu i sadržajnu celinugde je malo čega previše, a gotovo ničega ne fali.
Poređenja sa Daft Punkom iz vremena
Homework su očekivana i na mestu; Justice će se možda pokazati kao najveća stvar koja se svakolikoj techno muzici desila još od zlatnog doba
Prodigyja, TCB-a, ili pomenutih francuskih leftfield house mahera.
Komentari