Electric

(X2 Recordings Ltd. /Rough Trade)



"...u svesnom poštovanju i kršenju pravila i uz malo sreće nastaju pesme... klasični kompozitori napreduju tokom godina zato jer se njihov osećaj za dozvoljeno i zabranjeno tokom vremena istančava i zato jer zabranjeno koriste sofisticiranije... ponekad je naš zvuk u duhu vremena, ponekad ne i ne razmišljamo preterano o tome..." - Chris Lowe/Neil Tennant

Legenda kaže da je pevač Pet Shop Boysa Neil Tennant plakao od sreće kad je po prvi put čuo Blue Monday New Ordera. To je bila tačno ona sorta muzike koju je i on sam želeo da uzgaja u svom dvorištu. Pet Shop Boys i pored planetarne popularnosti, postoje i dalje u istoj meri i za vlastite potrebe i za potrebe masovne komunikacije. Dvanaesti album Electric, naizgled bez jasnog koncepta, uglavnom ne odstupa od te intimno-globalne formule.

Bez-brižno - za one koji bi samo da plešu. Bez-bedno - za one koji bi da slušaju, ali ne i da razmišljaju dok slušaju. Bez-obzirno mudro - ako im samo malo više posvetite pažnju.

I bez megalomanije i velikih rizika, osim možda finansijskog, jer je to prvenac na vlastitoj etiketi. I bez prijatnih i neprijatnih iznenađenja. Osim možda jednog malog: obrade Bruce Springsteenove The Last To Die koja se u interpretaciji "The Smithsa za plesanje" nadmeće u eleganciji koju su u prošlosti dostizali sa kantri/pop klasikom Always On My Mind i Where The Streets Have No Name - U2.

U nizu plesnih/"dens" ostvarenja dua; posmatrano u smislu kontinuiteta i diskontinuiteta; Electric se možda najdirektnije nastavlja na seriju kompilacija: remiksa i B-strana Disco1-4 (1986, 1994, 2003, 2007) i Very Relentless (1993). Hronološki gledano, nastajanje albuma je usko povezano i isprepleteno sa emotivnim i mirnijim prethodnikom Elysium (2012), koji počinje sa Leaving i već pomalo antologijskim: "Our love is dead/but the dead are still alive/in memory and thought/and the context they provide".

Kad krenemo od kraja, stižemo na sam početak. Poslednja pesma na Electric je bila zapravo prva prvobitno napisana za Elysium. Vocal, kao ideja vodilja opisuje osećaj posle noći provedene u berlinskom tehno klubu: "I like the people /I like the song /This is my kind of music /They play it all night long ".

Najmlađa po vremenu nastanka - Fluorescent, mnoge podseća na “prastaru” Fade to Grey - Visagea. Po mišljenju dvojca ona više vuče na čikaški house Trax zvuk nego na novoromantičare. Moglo bi se i dalje cepidlačiti. Da li je u pitanju ideja rekonstrukcije zvuka ranih 90ih, ili kasnih 80ih? Rokoko ili kasni barok?

Sugarhill Gang-momenat na albumu je gostovanje repera Example na Thursday koji se pobrinuo i za konačnu verziju refrena. Nakratko se u igru ubacuje i leteća izmena: Lionel Richie, inspirator naslova/slogana u najkraćoj: Shout in the evening. Nekadašnji hit Dancing on the Ceiling (1986) i antologijsko "Oh, what a feeling…."

Društvo im prave italo disko balalajka Axis i googleoidni elektrokleš Bolshy. Ponajbolja od svih, nastala u braku Michael Newmana i Davida Lodgea: Love Is a Bourgeois Construct će ujedno i da zaključi ovaj prikaz: "It's absolutely clear to me /That love is a bourgeois construct /Just like they said at university... Flicking through Karl Marx again... Drinking tea like Tony Blair..."

U prevodu: Karl Marx jaše again, ljubav je naravno paradajz, Tony Blair srče čaj.