Elysium

Elysium je od sorte sporogorećih albuma. Treba vremena da se primi u uho i najnaklonjenijih slušalaca, a nevolju predstavlja jak utisak koji se brzo javlja, a sporo hlapi, a koji nam kaže da ovde nema istinski velikih pop-pesama, na koje su nas Pet Shop Boys svako malo tokom ove bezmalo tri decenije navikavali. Nema pesama koje dobacuju do visova njihovih najboljih radova, ali to nipošto ne znači da ovde nećete naći nekoliko zgodnih i zanimljivih numera podužeg roka trajanja.

Album počinje sasvim dobro – prvim narednim singlom, pesmom Leaving, još jednim izvrsnim ogledom na temu plesne melanholije, koji u više aspekata u pamet doziva ipak savršeniji hit Before. Nastavlja se u sličnom molskom raspoloženju sa Invisible koja će, usled široke orkestracije i prisustva zvuka harfe upućeno neizostavno podsetiti na Jealousy. Winner se, pak, kako smo već videli, sasvim fino uklopila u povampireni britanski olimpijski zanos.

Središnji deo albuma zauizimaju možda i najbleđe numere ovog izdanja, a u kojima se PSP vraćaju na teren polemisanja sa temama slave koja neumitno prolazi (u najuspelijoj od ove tri naslovljenoj Your Early Stuff), prokletstvom večite mladosti i lepote koju će, hteli-ne hteli, ipak izjesti vreme (A Face Like That) ili narcističkog popa koji razjeda popularnu kulturu novog milenijuma (Ego Music). Nevolja sa ovim pesmama što su si sami PSP ranije imali uspelije radove na narečene teme (How Can You Expect To Be Taken Seriously? Ili Paninaro, recimo), a u ovim novim, a sličnim numerama žaoka je pomalo ishitreno usmerena ka onima kojima je autoironija sasvim strana, a koji se ionako već i sami kreću isključivo po razmeđi bizarnog i karikaturalnog. 

PSP pokazuju dosta vere u posrnuli, ako ne i diskutabilni format albuma, te najbolje biva ostavljeno za  finiš izdanja. To se ponajpre odnosi na horski dramatičnu Hold On,  izvanredni naklon elegantnom i duhovitom doživljaju sveta velikog Burta Bacharacha u četiri minuta Give It A Go i Everything Means Something, mračni, eterični electro-pop sa gotovo ballardovski distopičnim štimungom i završnu starozavetnu pop-simfoniju Requiem In Denim and Leopardskin. Ovom bezmalo pa odličnom završnicom Elysiuma PSP pokazuju da i dalje mogu da uknjiže pokoju neosporno kvalitetnu pop-pesmu, a što je, uostalom, ono osnovno što očekujemo od Tenannta i Lowea, praktično jedinih preživelih iz svoje ere i svoje lige, a koji se nikad nisu oslanjli na minule zasluge i svoju lagodnu poziciju u svetonazorima sledbenika im. A Elysium isporučuje sasvim dovoljno za nešto slabiju Popboks sedmicu.