Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit

Sve je tu – verziranost, preglednost, hrpa relevantnih podataka, nužna i staloženo iznesena pojašnjenja, širi kontekst, zanimljivi rukavci, vrednosni sudovi o pesmama i albumima i, što je možda i najdragocenije, Tom Waits u svoj punoći jedne uzbudljive i nesvakidašnje egzistencije.

Zoran Janković

(Dereta)

Neretko se iz usta potvrđenih kreativaca može čuti opaska da ih ponajpre užasnu ushićeni fanovi kojima dopadne sreća/čast da napišu koju reč ili sroče intervju sa mnogovoljenim favoritima; dakle, u neku ruku Sveti gral bi u njihovom viđenju bio neko nimalo ostrašćen, a svakako upućen. Za većinu snevača to će još dugo ostati sanak pusti, ali dotad valja skrenuti pažnju na one koji se primaknu tom cilju. Ima i grlenih, na n-tu decimalu verziranih fanova koji se ne libe da predmetima svog obožavanja udele i pokoju packu; tako recimo, Jay S. Jacobs, autor knjige kojom će se baviti ovaj prikaz, otvoreno ukori Toma Waitsa o kom tako ushićeno piše zbog prikazanog na albumu Bone Machine, a i u još par diskretnijih i sitnijih navrata.

Uz nespornu upućenost, bez koje ove knjige uostalom teško i da bi bilo, čini se da je upravo ta diskutabilna ushićenost ponajveći kvalitet izdanja Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit (objavila Dereta, prevela Ana Miletić). Teže je iznaći u sebi upornosti da se tako nešto dovede do kraja no što je u eri sveopšte dostupnosti informacija (barem iz domena pop-kulturnog) komplikovano to zbilja uraditi, ali, srećom, Jacobsove Divlje godine se preporučuju na prvom mestu sveobuhvatnošću pristupa, ali i iskrenom uznetošću autora nad raznoraznim radnim biografijama i onim što Tom Waits predstavlja i danas i nekoliko decenija unazad. U tom smislu, Jacobs prilično neusiljeno i posve precizno detektuje ključne trenutke i Waitsovoj karijeri i u njegovoj privatnoj egzistenciji (poput susreta i pomalo nerezonskog rastanka sa Bonesom Howeom ili dana provedenih u legendarnom motelu Tropicana, da pomenemo bar par detalja/dokaza u prilog ovoj tezi). Jacobs je takođe izrazito siguran kada na ograničenom prostoru knjige o svom velikom nadahnuću treba pojasniti srž Waitsove potrage za vlastitim izrazom u nekoliko grana umetnosti koje ga magnetski privlače, a kojima ima i čime da doprinose.

Jay S. Jacobs tako ukazuje na „dihotomiju sreće i tuge“, što evo i posle četrdesetak godina ostaje konstanta kada je reč o srži njegovog idejnog i emocionalnog pristupa muzici, a takođe i efektno u tek nekoliko reči pojašnjava da je Waits oduvek težio da u muzici prenese ono što je sam nalazio u književnosti Charlesa Bukowskog ili na slikama znamenitog Edwarda Hoppera. Jacobsovo štivo jeste bremenito štreberski obilatim pojašnjenjima, ali ni u jednom trenutku ovde se ne može govoriti o neumerenosti i manjku sposobnosti da se razluči ono istinski relevantno od efemernog i usputnog. Jay S. Jacobs se zadržava na svakoj pesmi na svakom od ovde obuhvaćenih albuma, staloženo pružajući širi okvir za svaku priču i svaku crticu iz Waitsovog ličnog i profesionalnog života, a uspeva i da predstavi Waitsa u svoj punoći jedne sadržajne i uzbudljive egzistencije. Tako na stranicama Divljih godina... zatičemo i Waitsa kao katkad nesigurnog stvaraoca, te kao odvažnog eksperimentatora, glumca kojem polazi rukom da zadrži i svest o pravim razmerama glumačkog dara, kao počestog i gorljivog parničara, kao nekog ko ume da se ogreši o prijatelje i saradnike, ali i kao nekog ko spremno pripomaže uzorima i onima u kojima prepoznaje dovoljno naznaka unikatnog dara.... Sa podosta takta Jacobs oslikava i Waitsov psihološki profil, u dobroj meri zasnovan na nesumnjivom muzičkom i pripovedačkom daru, ali i čvrstom ubeđenju da bez bar povremene mitomanije nema ni lične mitologojie, a bez koje, skupa sa stalnom potrebom za lutanjem, nema ni onoga o čemu bi se pevalo iili pripovedalo.

Izdanje o kome je ovde dopunjeno novijim poglavljem koje se bavi Waitsovom karijerom s početka 21. veka, a tu je i zamašna Waitsova diskografija (kao i oko 40 fotografija), tako da u formalnom smislu Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit probeđuje neizbežnu boljku sličnih izdanja – moguću brzu zastarelost. A što posebno ume da slučaj sa svima poput Waitsa, koji, da parafraziramo krilaticu iz jednog drugog sjajnog izdanja, ne može da stane i neće da stane.

Komentari

Flourish // Perish (gost) | 22.08.2013. 09.12.32

Waits je za Beefhearta, isto sto i Lenny Kravitz za Hendrixa
- KostaHU (gost) | 22.08.2013. 13.14.44
  
  Isto k'o što su oni koji pojma nemaju o muzici za one koji imaju....
  - Perish // Flourish (gost) | 22.08.2013. 15.57.01
    
    Waits je mislim ono Prodigy/Jamiroquai nivo za pseudointelektualce. Pitam se šta je to tako revolucionarno u njegovoj muzici pa ga kod nas dižu u nebesa? John Peel je bio u pravu kad je rekao: "I think he's a terrible old bore myself" :)
    - Ika (gost) | 23.08.2013. 03.10.45
      
      Ovaj komentar nas podseća na tužnu činjenicu da mnogi slušaju muziku ne obraćajući ni najmanje pažnje na tekstove.
      - :) // naprotiv (gost) | 23.08.2013. 09.15.12
        
        volim tekstove Roberta Fostera, Robyna Hitchcocka, Tome Zdravkovića, Bore Spužića Kvake, Davida Bermana... stvarni likovi. Blue Valentine mi je bio odličan dok sam bio u pubertetu. :) Mladalačka zabluda.
        
        Slagalica (gost) | 25.08.2013. 08.23.27
        
        Robert FoRster?
- YokoOvoOno (gost) | 22.08.2013. 14.49.26
  
  Nije to baš tako jednostavno. Hendrix je uspeo da pravi još uvek aktuelne hitove dok je istraživao nepoznate predele rokenrola. Kravitz samog sebe ograničava umetnički, jer pravi pop muziku, ali i muzički, jer se trudi da sam svira što više instrumenata. Beefheart nikad nije želeo da bude slušljiv, pa za njega danas znaju samo bolji poznavaoci. A Tom Waits je odsvirao sve od balada, preko hitića, do neslušljivih zvučnih eksperimenata i priča sa muzičkom podlogom.
- shazkahulakopka (gost) | 24.08.2013. 13.32.49
  
  Bajo Florisha , ja bi to rekao obrnuto: Beefheart je za Waitsa, isto sto i Hendrix za Lenny Kravitza
Aca (gost) | 22.08.2013. 16.11.06

Ne razumem odakle ti uopste ideja da poredis Tom Waits i Beefhearta? I zasto bas njih dvojicu? Na prvi pogled odredjene paralele postoje, isto kao i izmedju Waitsa i Dr. Johna. Ali to je samo na prvi pogled. U sustini Waits ima taj senzibilitet i senzualnost zbog koje ga je mozda bolje porediti sa Springsteenom ili Cohenom. Onda kada je najbolji, njegova lirika je gotovo nedostizna. Sa druge strane ova dvojica, koju neizmerno volim btw, su odrtavele prdonje koje ne bi znale da urade nesto tako ni za spas zivota.
- KostaHU (gost) | 22.08.2013. 19.03.18
  
  Ma nema, bre, on pojma šta priča, čuo je negde da je Waits pokupio fazone od Beefharta, pa se sad osvećuje haha. Još i misli da je neka opasna alternativa, ne konta da je konzervativizam smrt alternative... Jel ima još neke dobre muzike osim Beefharta, Perish? Il je samo njega majka rodila obasjanog :P
- Go out, go! (gost) | 22.08.2013. 20.04.25
  
  prijatelju ne znam da li si svestan da si se upravo outovao!!!!! jeste da pucaš visoko i na staijeg čoveka, ali svaka čast za hrabrost, podržavam!
  - KostaHU (gost) | 23.08.2013. 02.54.02
    
    Meni nije bilo zapravo jasno, zašto taj zloban komentar, napasti Waitsa Beefhartom, koji se ne spominje ni izdaleka. "Šta je to tako revolucionarno u njegovoj muzici pa ga kod nas dižu u nebesa", očigledno lični razlog...Muzika je primitivna stvar, ne možeš u nju sa intelektualnim predrasudama.... A Waits jeste velik.Uostalom, baviti se tako klasičnim sadržajem kao Waits, a držati ga eksperimentalnim kroz ambijentalno sazvučje, meni se to čini kao neko ko se sjajno uhvatio u koštac sa dobom, što je najveći problem većine muzičara....Meni je Waits ko kad u šumi jedeš divlje maline, pa se vratiš odande sa jako finim osećajem, a sav krvav od trnja, divlji doživljaj,i kompleksan...i to,danas, kad je rock ionako mrtav, doba je popa, a Waits je jedan od ne velikog broja koji na albumima ima te divlje i raspojasane, zvučno i produkcijski, pesme, a sad je kao bezveze... Nije ni čudo da to umire. Za rekord, autor ovog komentara je veliki fan Captain Beefharta u svim njegovim ludačkim inkarnacijama, čak ga većinom i preferira :)
    - go out (gost) | 23.08.2013. 09.52.41
      
      komentar o autovanju je upućen Aci, i odnosi se na ono drugo autovanje...'senzualnost Waitsa' ;)
KostaHU (gost) | 22.08.2013. 18.34.51

Hahaha, evo moj prethodni komentar se ostvario uživo. Flourish // Perish, ti si za YokoOvoOno isto što i...... :P
maslcih (gost) | 23.08.2013. 13.36.39

eh, tom vejts i mark i smit... ljudi koji bi muzici više doprineli da su radili kao vozači tramvaja u gsp-u.
Govedina (gost) | 24.08.2013. 15.24.50

Dok je pio bio je.
Manekenke su glupe, da ili ne (gost) | 25.08.2013. 08.28.27

Ne poznajem njegovu muziku, ali vise puta nego sto sam to zazeleo gledao sam njegove umjetnicke slike na raznim stranama interneta. Te stoga zakljucujem da je Tom Waits Lady Gaga muzike namrstenih, matorih ljudi.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike