Sve je tu – verziranost, preglednost, hrpa relevantnih podataka, nužna i staloženo iznesena pojašnjenja, širi kontekst, zanimljivi rukavci, vrednosni sudovi o pesmama i albumima i, što je možda i najdragocenije, Tom Waits u svoj punoći jedne uzbudljive i nesvakidašnje egzistencije.
(Dereta)
Neretko se iz usta potvrđenih kreativaca može čuti opaska da ih ponajpre užasnu ushićeni fanovi kojima dopadne sreća/čast da napišu koju reč ili sroče intervju sa mnogovoljenim favoritima; dakle, u neku ruku Sveti gral bi u njihovom viđenju bio neko nimalo ostrašćen, a svakako upućen. Za većinu snevača to će još dugo ostati sanak pusti, ali dotad valja skrenuti pažnju na one koji se primaknu tom cilju. Ima i grlenih, na n-tu decimalu verziranih fanova koji se ne libe da predmetima svog obožavanja udele i pokoju packu; tako recimo, Jay S. Jacobs, autor knjige kojom će se baviti ovaj prikaz, otvoreno ukori Toma Waitsa o kom tako ushićeno piše zbog prikazanog na albumu Bone Machine, a i u još par diskretnijih i sitnijih navrata.
Uz nespornu upućenost, bez koje ove knjige uostalom teško i da bi bilo, čini se da je upravo ta diskutabilna ushićenost ponajveći kvalitet izdanja Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit (objavila Dereta, prevela Ana Miletić). Teže je iznaći u sebi upornosti da se tako nešto dovede do kraja no što je u eri sveopšte dostupnosti informacija (barem iz domena pop-kulturnog) komplikovano to zbilja uraditi, ali, srećom, Jacobsove Divlje godine se preporučuju na prvom mestu sveobuhvatnošću pristupa, ali i iskrenom uznetošću autora nad raznoraznim radnim biografijama i onim što Tom Waits predstavlja i danas i nekoliko decenija unazad. U tom smislu, Jacobs prilično neusiljeno i posve precizno detektuje ključne trenutke i Waitsovoj karijeri i u njegovoj privatnoj egzistenciji (poput susreta i pomalo nerezonskog rastanka sa Bonesom Howeom ili dana provedenih u legendarnom motelu Tropicana, da pomenemo bar par detalja/dokaza u prilog ovoj tezi). Jacobs je takođe izrazito siguran kada na ograničenom prostoru knjige o svom velikom nadahnuću treba pojasniti srž Waitsove potrage za vlastitim izrazom u nekoliko grana umetnosti koje ga magnetski privlače, a kojima ima i čime da doprinose.
Jay S. Jacobs tako ukazuje na „dihotomiju sreće i tuge“, što evo i posle četrdesetak godina ostaje konstanta kada je reč o srži njegovog idejnog i emocionalnog pristupa muzici, a takođe i efektno u tek nekoliko reči pojašnjava da je Waits oduvek težio da u muzici prenese ono što je sam nalazio u književnosti Charlesa Bukowskog ili na slikama znamenitog Edwarda Hoppera. Jacobsovo štivo jeste bremenito štreberski obilatim pojašnjenjima, ali ni u jednom trenutku ovde se ne može govoriti o neumerenosti i manjku sposobnosti da se razluči ono istinski relevantno od efemernog i usputnog. Jay S. Jacobs se zadržava na svakoj pesmi na svakom od ovde obuhvaćenih albuma, staloženo pružajući širi okvir za svaku priču i svaku crticu iz Waitsovog ličnog i profesionalnog života, a uspeva i da predstavi Waitsa u svoj punoći jedne sadržajne i uzbudljive egzistencije. Tako na stranicama Divljih godina... zatičemo i Waitsa kao katkad nesigurnog stvaraoca, te kao odvažnog eksperimentatora, glumca kojem polazi rukom da zadrži i svest o pravim razmerama glumačkog dara, kao počestog i gorljivog parničara, kao nekog ko ume da se ogreši o prijatelje i saradnike, ali i kao nekog ko spremno pripomaže uzorima i onima u kojima prepoznaje dovoljno naznaka unikatnog dara.... Sa podosta takta Jacobs oslikava i Waitsov psihološki profil, u dobroj meri zasnovan na nesumnjivom muzičkom i pripovedačkom daru, ali i čvrstom ubeđenju da bez bar povremene mitomanije nema ni lične mitologojie, a bez koje, skupa sa stalnom potrebom za lutanjem, nema ni onoga o čemu bi se pevalo iili pripovedalo.
Izdanje o kome je ovde dopunjeno novijim poglavljem koje se bavi Waitsovom karijerom s početka 21. veka, a tu je i zamašna Waitsova diskografija (kao i oko 40 fotografija), tako da u formalnom smislu Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit probeđuje neizbežnu boljku sličnih izdanja – moguću brzu zastarelost. A što posebno ume da slučaj sa svima poput Waitsa, koji, da parafraziramo krilaticu iz jednog drugog sjajnog izdanja, ne može da stane i neće da stane.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari