Spasitelj

(Laguna)

Neke priče i neke postavke naprosto imaju srećan kraj. Na primer, odanost ovdašnjih izdavača nekom od autora neizostavno predstavlja čistu ćar za čitaoce. A ti čitaoci su vazda bili i ostali čudna sorta – iz ovog ili onog razloga ostaju verni pojedinim piscima, u toj slepoj veri možda i propuštajući značajnija dela i vrlije autore, katkad i sličnih fascinacija i prosedea. A to je i dragocena prilika da oni pažljiviji i finesama naklonjeniji isprate razvojni put određenog pisca i njegovog talenta. Sve u svemu, eto okvira za priču kojoj je srećan kraj tek jedina razumna mogućnost.

U tom smislu leto koje nas trenutno mori svojim ipak nimalo neočekivanim svojstvima donelo nam je lepu vestu – u ovdašnju knjižarsku ponudu stigao je novi prevod jedne od krimi-misterija iz neumornog pera norveškog bestseller autora Joa Nesboa. Spasitelj (u izdanju Lagune i prevodu Jelene Lome) donosi krimi-misteriju u formi trokrake priče – u jednoj pratimo napore inspektora Harryja Hulea da uđe u trag ubici čije lice se iz fotografije u fotografiju menja, u drugoj smo svedoci muka hrvatskog plaćenog ubice da dovrši naoko jednostavan posao i utekne iz Osla u atmosferi predbožićne euforije, dok nam treći krak predstavlja zbivanja u samom vrhu norveške Vojske spasa. Naravno, svaki iole dobronameran čitalac ovde mora da zastane i još jednom taj konstrukt neuimtnog i vaskolikog umrežavanja siline likova prihvati i kao konvenciju žanru i kao već znanu postavku u Nesboovom pristupu kriminalističkim misterijama.

Naravno, sva tri kraka i ovog puta su vešto usmeravana ka čvorištu i kulminaciji u samom finišu ovog napetog trilera, s tim da se Nesbo ovde odlučio za ne tako inovativan, ali ipak i ne toliko učestao zahvat po kom se identitet ubice čiji krvavi trag Hule prati u Spasitelju otkrije dosta rano, te veći deo romana otpada na mahnitu i krajnje komplikovanu potragu za ubicom. U smislu u prvom pasusu navedenog praćenja radova poznatih autora, ovde brzo postaje evidentno da je po pitanju kvaliteta Nesbo sa Spasiteljem otišao nekoliko koraka dalje u odnosu na sasvim zadovoljavajućeg Crvendaća; naime, primetno je obuzdana dijaloška raspomamljenost koja je odlikovala Crvendaća i ranije naslove iz serijala o Harryju Huleu, a primetno je da je Nesbo ovde priču izlaže u izvesnoj meri staloženijim ritmom i brižljivije iznoseći prikaz Norveške danas, što čini da se Spasitelj osim odrednicom krimi-misterije sa punim pravom zakiti i etiketom društvene hronike fokusirane na savremene norveške (i dođoške) naravi. Spasitelj tako osim uzbudljive i maštovite misterije ubistva/ubistava i potere za ubicom donosi i zanimljiv prikaz reakcije Norvežana na kosmopolitski duh koji je nakon balkanskih ratova krenuo da redefiniše i Skandinaviju. Osim toga, Nesbo ovde pokazuje i prilično duhovitosti srećno sjedinjene sa očigledno ozbiljnom pripremom za pisanje (tako u delu koji se zbiva u Hrvatskoj jedan od svedoka prenese svoj utisak Huleu ovo – „Tuđman nije voleo Slavonce. Previše srpske krvi.“).

Na kraju priče o dometima Spasitelja, koji jasno svedoči o sazrevanju jednog nepatvorenog pripovedačkog dara, ostaje da se još jednom naglasi sud do kog je prično lako doći – u domenu višeslojnih i zahtevnijih krimi-misterija Nesbo je definitivno svoj na svome.