Na Crnom bregu

(Agora)


 
Budući da ovaj autor iz krajnje nepravičnih razloga potpada pod krilaticu „manje važni autori engleske književnosti druge polovine dvadesetog veka“, na prozu maestra Brucea Chatwina se ne nailazi slučajno, tako da je potrebna izvesna finesa kako bi se vladalo i tim znanjem. Istina, Chatwin je prevođen i kod nas (ugašena izdavačka kuća Magnet objavila je prevode tri njegove proze – odličnih romana Uc i Vicekralj Uide i nezaboravnih putopisa U Patagoniji, ali ipak Chatwina je i dalje najlakše pojasniti kao autora romana (u pitanju je pomenuti Vicekralj Uide) po kom je glasoviti Werner Herzog uradio film Cobra Verde (1987) sa Klausom Kinskim.

Prilika da mi, ovde, ispravimo tu prilično veliku i posve nelogičnu nepravdu stigla je pre par sedmica kada se u izdanju zrenjaninske Agore i u prevodu Alena Bešića pojavio Chatwinov roman Na Crnom bregu. Iako je reč o donekle netipičnom Chatwinu, ovaj njegov roman na dovoljno slikovit način opisuje i šire kvalitete proze ovog autora i njegov jedinstveni pripovedački dar. Na Crnom bregu je priča o sudbini i životnim mukama dvojice identinčnih blizanaca na omeđenom prostoru velške ruralne zabite tokom većeg dela dvadesetog veka. U tom smislu, Na Crnom bregu bi mogao da se zakiti i odrednicom porodične hronike, ali na prvom mestu ovaj vrstan roman, duboko uronjen u suptilno intoniranu melanholiju, predstavlja snažnu Chatwinovu posvetu teškom životu tihih i nebitnih civila i izdržljivosti sa kojom se oni nose sa brojnim nepravičnostima života na koji slabo mogu da utiču.

Korenski motiv ovog romana je potreba za pobunom, sve i kada ona već u zametku i sve do kraja biva tek teško razaznatljiv i sitan detalj u nepovratno zamrznutoj slici, slici koja prvenstveno oslikava neumitnost sadajestva okrutnog života, ne toliko darežljivog okruženja i nimalo klakih naravi. Imajući to u vidu, ovaj Chatwinov roman, a da to nije bila namera autora, daje izvesnog povoda za poređenjem sa onim što prepoznajemo kao književni svetonazor i stil D. H. Lawrencea. Ali ono što kod Lawrencea predstavlja diskretnu veru u emancipatorsku moć ljudske prirode, moć koja samo što konačno nije izbila na površini i obznanila sve svoje plodove, kod Chatwina ipak biva ciljano zauzdana mizantropija i uverenje da se do promene ne stiže olako, čak ni kada je ona sasvim opravdana. Takođe, nekima će sa pravom javiti asocijacija na geopoetički detaljizam V.G. Sebalda (inače, prijatelja Brucea Chatwina), ali se tu mora zastati i naglasiti da je Chatwinov detaljizam od nonšalantnijeg soja od Sebaldove i da je Chatwin ipak skloniji emotivnom nego Sebaldu tako milom i značajnom intelektualističkom planu.

Iako većim delom proza iznova i iznova senčena tamnim nijansama, ni roman Na Crnom bregu ne ostaje lišen specifične i krajnje delikatne Chatwinove ironije, što je očito čak i u ličnim opisima; tako u drugoj trećini romana nailazimo na ovih par rečenica kojima Chatwin opisuje anglikanskog bigotnog sveštenika: „Bio je krupan čovek, odbojno blede puti, sa izraženim podvaljkom i crtama licama raspoređenim u obliku grčkog krsta.“

Osim toga, Chatwiin je u svom delu vrlim čitaocima čitavim tokom roman posejao podosta povoda za pohvalu, a ovo njegovo delo, gledano za sebe, predstavlja sjajnog pripovedača u vrhunskoj formi, i pruža sjajan podsticaj da oni koji možda baš i nisu pazili na času  krenu u podrobniju istragu Chatwinovog književnog nasleđa i njegovog krajnne osobenog, a katkad i drskog doživljaja i istine i fikcije, koja se počesto istini opire, pritom ne odustajući od svog fatuma da u onom ključnom trenutku upravo iz takve istine iznikne.