Bunker Swing

(Laguna)


Priča o romanu Bunker Swing priča je o neprolaznoj moći sabiranja, moći koja svet pohodi u bezbroj pojavnih oblika. Recimo, Bunker Swing je roman proistekao iz dva pera, a osim toga je priča koja u idejnoj ravni spaja Ameriku i Srbiju, te povest i o, nazovimo to tako,  udruženom radu i ćudima koje se ne menjaju tek tako lako i sa kojima i na drugim adresama nije jednostavno izaći na kraj. Imajući sve to u vidu, ne bi bilo pošteno priču o kakvoći Bunker Swinga svesti na zaključke izvedene iz krilatice koja je potencirana tokom dosadašnje marketinško-medijske kampanje, a koja nam pojašnjava da je ovde reč o „prvom srpskom žensko-muškom romanu“.

Na planu zapleta Bunker Swing je povest o zajedničkom poduvatu troje prilično dešperetnih srpskih iseljenika koji u vreme najljuće prohibicije do ostvarenja svog američkog sna nastoje da dođu upravo pečenjem rakije, i to, kako i priliči svakom iole domaćinskom srpskom domu, pa bio on igrom sudbine smešten i u Čikagu, u kućnoj radinosti. U Bunker Swingu na prvom mestu obitavaju oni čije živote sami autori nazovu „zemljopisnom greškom“ - Anđelka, na očajavanje, histeriju i zaljubljivanje vazda spremna mlađa udovica, Tričko, kome slabo ko veruje da je punoletan i da nije od bugarskog roda, te Žarko, padavicama i neprimećivanju onog očiglednog sklon veteran Velikog rata. Oni u podrumu Anđelkinog udovičkog pansiona krenu da peku rakiju, a sam roman u tom trenutku jasno očita dva ključna motiva – improvizaciju i prohibiciju, te amblematične pojave za srpsko, odnosno američko nacionalno biće i prateću im rodnu grudu.

Bunker Swing je simpatično, poletno i duhovito štivo koje se zbilja lako čita, a ta lakoća je, možda ne bi bilo preterano i to ustvrditi ovako, bez dokaza, posledica lakoće sa kojom je i napisano. Stil koji Mirjana Đurđević neguje godinama i ovde je primetan, a novina stiže u izobilju zanimljivih muških naravi. Šta više, narav, ako pod pojmom naravi shvatimo potrebu za igrom i u tome nimalo naklonjenim uslovima, je ovde katalizator svih događanja. I pod senkom pretnje strašnog i svemogućeg Eliota Nessa, troje glavnih junaka ne uspeva da odoli da zaigraju na improvizacijske note na koje su u svojim  životima u Srbiji itekako navikli. Isto tako, primetna je zaigranost autora koji ne kriju pripovedačko ushićenje nad mogućnostima poigravanja sa motivom sudara kultura i akrobacija kao posledice nimalo srodnih jezičkih kultura.

Tu se stiže i do moguće zamerke ovoj, ukupno uzev, valjanoj knjizi – naime, insistiranje na tom (povremeno zbilja smešnom) jezičko-dijaleatskom galimatijasu (poslednjih dvadesetak stranica Bunker Swinga otpada na Nepotpuni rečnik nepoznatih, nakaradnih i neobaveznih reči i izraza) jeste sasvim legitimna autorska odluka, ali na mahove ta doslednost deluje previše agresivno i sputava šire mogućnost priče, koja bi verovatno bila i šarmantna i osobena i bez tako striktno primenjenog jezičkog „pakovanja“. Ali ako se uzme da je, uz nešto neekonimičan uvod, ovo jedina slabost koja bi se mogla izreći u slučaju Bunker Swinga i da, kao što je već rečeno, predstavlja pristup koji ima pokrića u tonu i osnovnom pristupu, stvari stoje dosta dobro po ovo delo. Terminologijom koja se odnosi na voće nužno za svaku i dobru i lošu rakiju, i ovde i tamo - rodilo je.