I posle ponoći ja biću tu...

Naslov originala: Before Midnight
Scenario: Richard Linklater, Julie Delpy, Ethan Hawke
Uloge: Julie Delpy, Ethan Hake
Žanr: parabračna melodrama
Trajanje: 108 minuta
Proizvodnja: SAD, 2013.
 

Ethan Hawke, možda ne najsjajnija, ali svakako istrajna i dugovečna hollywoodska zvezda, dugo je sanjao da se ostvari i u ulozi pisca. Za svoj san se i izborio, a onda su krtenule nevolje – debitantski roman The Hottest State je unisono ismejan, a ni potonji Hawkeov literarni rad, roman Ash Wednesday, nije izbegao podsmeh i sprdnju recenzenata i retkih čitalaca. Tu stižemo do moći filma, jer Hawkeu se prilika za novi san na uslovnoj javi pružila, pa u Before Midnight već treći put glumi ulogu Jesseja, globtrotera, romantika i, što je ovde najvažnije, čoveka od pera. A koji je, da sve bude slađe, i prihvaćen kako vrsni literata.

Before Midnight je treći u nizu filmova o sada već višedecenijskoj romansi pomenutog Jesseja i svojeglave i očaravajuće Celine; nakon blic-romanse u Beču u Pre svitanja (1995) i vanbračnog izleta u Parizu u Pre zaslaska sunca (2004), desetak godina kasnije u živopisnim i nepogrešivo fotogeničnim grčkim krajolicima Celine i Jesse  dobijaju priliku da svedu račune svog gotovo decenijskog braka bez pratećeg parčeta papira. Na nivou opšteg utiska gledano, Pre ponoći ostaje na dobro poznatom nam terenu – hiperverbalne, naglašeno melanholične intelektualističke melodrame u oku ugodnim predelima.

Po tom pitanju, i ova saradnja Linklatera, Delpyjeve i Hawkea ostaje svojevrsna Roršahova mrlja na osnovu koje se mogu odrediti gledalačke preference filmofila i onih slučajnih gledalaca koji ovom ostvarenju daju šansu; u tom smislu, i ovaj deo serijala lako može biti doživljen kao još jedan dokaz u prilog tezi o indie-prenemaganju, kao manje ili više simpatična pričaonica, u većoj ili manjoj meri uspelo filmsko pakovanje turističke razglednice od stotinjak minuta iili, pak, kao primer još uvek zdravih potencijala nezavisnog filma i sposobnosti autora da u ciljano svedenim okvirima stvore ubedljivu melodramu po meri vremena u kome ona nastaje.

Što se tiče priče ovog konkretnog ostvarenja, ona je usredsređena na sam finiš šestonedeljnog odmora ovog para u krasnim grčkim zabitima, a kulminacija stiže u delu filma u kom pratimo burnu raspravu Celine i Jesseja, inače, posledicu praktične nemogućnosti da organizuju život na dva kontinenta i da iznađu kompromis u fazi kada je komfor prevladao nad strašću, a kada svaka promena sa sobom neumitno nosi i silovitu dramu. Istina, u prvom delu filma postoji očigledan napor da se ovo ostvarenje donekle izmesti iz polaznog okvira duo-drame, i taj segment filma mnogima će sa puno prava zaličiti na rešenja viđena u, recimo, Bertoluccijevoj Ukradenoj lepoti. Ipak, i mimo tog pomaka, Pre ponoći istrajava na tragu zacrtanog u prethodna dva ostvarenja, a, kako to i inače obično biva, to može biti posmatrano i kao slaba strana i kao pun pogodak.

Naime, onima kojima ovaj serijal malo ili nedovoljno znači, u Pre sumraka može zasmetati očigledna duboka ukorenjenost u mitologiju izatkanu u prethodna dva naslova; junaci ostaju na istim idejno-ideološkim pozicijama, samo što su okolnosti izmenjene u skladu sa zahuktalom krštenicom glavnih aktera ove priče. Donekle problem možda predstavlja i impresija da se ovaj film (u poređenju sa prethodnicima) gotovo u potpunosti bavi ponajmanje filmičnim motivima (mini-bračnim brodolomima, večitim nadgornjavanjima ljudi koji se očito vole, a koji nisu voljni da se drastično menjaju ili da posegnu za drugim, novim izborima...). Sa druge strane, onima koji u ovoj Linklaterovoj postavci i dalje iznalaze povoda za zadovoljstvo neće promaći povremeno virtuozni zaokreti u dijaloškim razmenama, sigurnost sa kojom je vođen ovaj film, znalački balansiran opšti ton, a svakako će i dalje prepoznati prillično verodostojnosti u ovoj etapi priči o evoluciji jedne ljubavi od koje se ruke ne dižu tek tako.  Ako je prvim filmom dominirala lepota kitnjastih bečkih toponima, ako je drugi film označila melanholija laganog predavanja neumitnom prolasku vremena, onda ovo treće poglavlja u potpunosti pripada sugestivnom i inteligentnom osvrtu na krhost, ali i istovremenu impliciranu postojanost istinski proživljenih odnosa između onih koji su za takve emotivne ekstravagance još uvek voljni i kadri.

Na kraju ove priče o dometima ostvarenja Pre ponoći sasvim je jasno kog je od pomenutih ubeđenja autor ovog prikaza, na kojoj strani su njegove simpatije i otkud osmica za film koji ipak ne iskoračuje izvan okvira očekivanog. A koji i pored toga ostaje ubedljiv pretedent na titulu najvaljanijeg indie-filma godine na čijoj smo polovini.