Jug je južnije

Učesnici: Ivan Jelenković, Branislav Stamenković, Zoran Ćirić, Vladan Stanojević, Veroljub Radojković, Predrag Milosavljević, Nebojša Savić, Petar Vušurović, Goran Kostić, Dejan Vučetić, Vladimir Žikić, Dejan Anđelković, Branimir Babić, Nenad Cvetičanin...
Žanr: dokumentarno-rockumentarni film
Trajanje: 72 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2012.
 

Mi plačemo iza tamnih naočara isprva je bio samo naslov prvog i jedinog albuma niške rock družbe Dobri Isak. U tom smislu, autori ovog filma već po pitanju odabiru naslova zavređuju grlenu pohvalu, jer su u ovom naslovu iznašli savršenu rimu za širu tezu na kojoj film počiva. Naime, Mi plačemo iza tamnih naočara jeste pregled evolucije i devolucije roc’n’rolla i pratećih fenomena u Nišu, ali na planu implicitno iskazanog autori sugerišu dve značajne stvari oličene i u pomenutom naslovu i njegovoj predistoriji – dobar deo niške R’N’R  scene bio je kraćeg daha, a, poput suza iza tamnih naočara, značajan deo napora ondašnjih kreativaca i R’N’R  delatnika prošao je, u širem kontekstu gledamo, uglavnom nezapaženo.

Osim toga, film govori i o kako se u godinama varljivog, ali ipak (u poređenju sa ovim sada) primetnog berićeta činilo, neuništivom improvizatorskom ’o-ruk’ duhu kao svemoćnom pogonskom porivu svakog iskrenog poduhvata, a od koga su sada preostale samo sitne zađevice i uspomene na upitno bolje juče. Ako se usresredimo na tri pomenute teze, Mi plačemo iza tamnih naočara u potpunosti opravdava svoje postojanje i ispunjava svoju svrhu – radoznali, a, iz ovog ili onog razloga, nedovoljno upućeni biće u prilici da od ovog dela izvuku dovoljno polazne faktografije za neko dalje i podrobnije istraživanje, a mora se primetiti da Stojanović i Cvetanović u priličnim produkcionim neuslovima ipak uspevaju da kroz svedočenja okupljenih prenesu duh tadašnje pomame za R’N’R  zvukom i goruće potrebe mnogih da se i sami okušaju u stvaranju na tom dobrano utabanom i možda već tada potrošenom polju.

Mi plačemo iza tamnih naočara nije bez nedostataka, šta više, neke od njih lako i brzo upadaju u (gledalačko/znalačke) oči – na prvom mestu tu je očita budžetska nedostatnost zbog koje ovaj film na mahove balansira na samoj ivici tehničke ispravnosti, a, budući da je reč o tek jednom od mogućih isečaka iz ponuda i imajući u vidu da je ovo ostvarenje gotovo u potpunosti oslonjeno na svedočanstva odabranih/prisutnih/okupljenih, postavlja se i pitanje objektivnosti, kojoj bi svaki dokumentarni rad barem načelno trebalo da teži. Tome treba dodati i par nedorečenosti, poput pojave nekadašnjeg slučajnog premijera Srbije, Zorana Živkovića, čija uloga u stvaranjuu i održavanjuu u životu niške rock scene nije najjasnija.

Ipak, uprkos gore navedenom i uprkos činjenici da neki od učesnika, čini se, dragovoljno zarobljenim u prilično dalekoj (i sve daljoj) prošlosti, posve očekivano krenu put iritatne kuknjave o dominaciji Beograda, Mi plačemo iza tamnih naočara je zabavan, dobronameran i informativan film koji zaslužuje pohvale, ponajpre jer je autorima na ozbiljno omeđenom prostoru pošlo za rukom da (barem  na kratke staze) reanimiraju zavodljivost jednog sna, koji se brzo pokaže kao san bez ikakvog uporišta u prokletoj javi, a koji zbog toga ne biva ništa manje privlačan za sanjati. Iznova i iznova.