Lavirint kao takav

Režija: Luka Popadić , Aron Sekelj, Raško Milatović, Marko Đorđević, Miloš Milovanović, Nemanja Vojnović, Petar Ristovski, Tea Lukač
Scenario: Kosta Peševski
Uloge: Svetozar Cvetković, Isidora Simjanović, Stefan Vukić, Dimitrije Aranđelović, Aleksandar Alač, Anita Mančić, Anica Dobra, Bojan Žirović, Nevena Ristić, Marija Begram
Žanr: priča o lutanju
Trajanje. 70 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2013.

Gde je Nađa? priča je o tihoj potrazi tiho nestale devojke. A gotovo jednako tiho nastao je i završen je i ovaj film, o kome se doskora ništa nije ni znalo. Nije reč o konspiraciji (tim pre jer iza filma delimično stoji firma Košutnjak Film poznata po medijskoj svezastupljenosti); pre će biti da se ovde radi o pravom malom čudu koje je na koncu stiglo do svog srećnog kraja, tj. kompletirane realizacije. Nakon prikazivanja u bočnom programu Palićkog festivala sledi još par svečarsko-festivalskih projekcija, a, ako pravde bude bilo, Gde je Nađa? dobiće i redovnu bioskopsku distribuciju. To šansa da se nađe pred publikom u kojoj neće dominirati rodbina, prijatelji i kolege uvek spremni na hitre hvalospeve predstavljaće pravu meru, istinski tekst i posve zasluženo priznanje za ono što su u ovom filmu prikazali friški i (blisko)budući diplomci beogradskog FDU-a.

Gde je Nađa? nastavlja možda iznenađujuće vitalnu i možda najzdraviju tradiciju srpskog filma u postpetooktobarskim godinama – tradiciju kvalitetnog debitantskog dugometražnog filma. Srpska kinematografija takvo šta teško da je zaslužila, a, mimo ćoraka kojih će biti uvek i svugde, probajmo da zamislimo kako bi izgledao srpski film novog milenijuma da nije bilo tih izvanrednih podviga duha i talenata u vidu početničkih filmova koji su  osvetlali obraz onome što u nemanju bolje terminologije, a kanda i iz dubokog očaja još uvek nazivamo srpskim filmom. Gde je Nađa?, čak i po merilima ovdašnjih neuslova, film nastao na margini, još uvek daje nadu optimistima bez straha i mane da je bolji svet u domenu srpskog filma ipak i  dalje moguć.

Formalno gledano, Gde je Nađa? je za naše prilike ćudna sorta. Iako je u pitanju delo koje potpisuje čak osam mladih rediteljskih imena, ovde nije reč o omnibusu, toj potrošenoj, krajnje sputavajućoj i sve više iritantnoj formi (kada govorimo o srpskom filmu, naravno). Gde je Nađa? je nastao po priči izloženoj u kontinuitetu i jednom jedinom scenariju koji je potom režiralo osam pomenutih junoša. Ovde se, za svaki slučaj, mora naglasiti da je ovo film sa fizički neomeđenim segmentima i jedinstvenom pričom. U tom smislu, pomalo je teško  na ekonomičan način pričati o dometima pojedinačnih autora, jer je Gde je Nađa? ipak zaokružena celina u kojoj je osam mladih sineasta dobilo priliko da skupa ispriča jednu priču sa preglednom, uvezanom i logičnom narativnom putanjom.

A putanja se brzo nameće i kada treba prozboriti koju o priči koja je ovde ispripovedana. Mlada Nađa je nestala bez traga i glasa, a njen otac, u pratnji prijatelja-policijskog inspektora, njenog ništa manje zblanutog dečka i njenog najboljeg druga, pokušaće da je pronađe prateći njene kretnje kroz vertikalni i mahom noćni Beograd, usput naletivši na devojku koja bi  mu (po godinama a i po ono malo svetzonazora koje u toku te jedne noći pred njim očita) mogla biti kćerka. Sam scenario očito je nastao pod uticajem novo-novog francuskog filma uz ponešto suptilnih referenci na srodne naslove iz skorije istorije srpskog filma.

Što se tiče rediteljske realizacije (tačnije, rediteljskih realizacija) ona je dobrim delom bila sputana postavkom sa kojom su se ovde nosila pomenuta osmorka; naime, zadatak je bio da se svaki od segmenata izvede kao mizan-kadar, što je namet sa kojim bi se i  ovdašnja starija i iskusnija imena teško značajno bolje izborila. To je omeđilo rediteljski manevarski prostor, neki su se snašli tek solidno, a neki znatno bolje (najefektnije i najveštije je svakako urađen deo koji se zbiva u šikarama u podnožju mosta, deo za koji je bio zadužen Marko Đorđević). Osim ovoga i tvrdokornog glumačkog manira u okviru kog se već predugo obitava i dela Svetozar Cvetković, dodatni balast samom tkivu i priče i filma predstavlja očigledna generacijska fascinacija stilemama novog rumunskog filma. To insistiranje na tzv. rumunskom blefu, izrazu koji je već duže na zalasku i od kog su ruke digli i ključni autori ovog talasa, a koji je znatno naškodio i Golubovićevim Krugovima, sputalo je priču filma, jer u par navrata postaje posve jasno da je u poređenju sa domaćim prosekom prilično odvažno i uz izvesnu kosinu koncipirani scenartio Koste Peševskog davao mogućnosti za više.

Ipak, u krajnjem zbiru, Gde je Nađa? je dovoljno zanimljiv, šarmantan, vešto u delo sproveden i osoben rad koji donosi jednu nenadanu glumačku bravuru (vinjetu mlade Gordane Paunović u ulozi zaposlene u igronici), nekoliko zanimljivih rešenja, uštimovanu i zavodljivu atmosferu noćnih lutanja i onog nespokja kome je najlakše predati se negde pred zoru, i, sve u svemu, sasvim upotrebljiv film u smislu pominjane biskopske distribucije. Što je svakako dovoljan zalog za jednu čistu šesticu i vetar u jedra za dalje.