Imaš moje ne!

Naslov originala: No
Scenario: Pablo Larrain (po komadu Antonija Skarmete)
Uloge: Gael Garcia Bernal, Alfredo Castro, Luis Gnecco, Nestor Cantillana, Antonia Zegers
Žanr: retro-drama
Trajanje: 118 minuta
Proizvodnja: Čile/SAD/Meksiko/Francuska, 2012.

Bez obzira na godišnja doba, zaređala ne baš samoindukovana proleća po rubovima, kako neki tvrde, ne toliko slobodnog sveta. Neke revolucije su začudno kratko oročene, evo ni godinu dana od revolucije, a u Egiptu ponovo nemiri. A počesto zanimljiviji od prikaza same revolucije (barem onima koji gledaju sa strane i, cinično, a sve snažno oslonjeni na granit u vidu naknadne pameti, mudruju na te teme) bivaju prikazi okolnosti koje su doveli do tih revolucija i korenitih korena. Čini se da se i u tom slučaju dokazuje neprolazna, gotovo magijsko-magična privlačnost, blaga skrivenog u fusnotama.

A upravo o tome govori film Ne, novo ostavrenje Pabla Larraina, autora glasovitog Tonyja Manera. Na formalnom nivou, na nivou pukog sinopsisa Ne prati priču o kreiranju medijsko-marketinške (a takođe i ideološke) kampanje opozicione struje koja je zagovarala negativan odgovor na izjašnjavaju kojim su Pinochet i njegova klika ciljali da dobiju plebiscitarnu podršku za još jedan mandat voljeno-ozgloglašenom diktatoru, mada se to grubo kosilo sa ustavnim odredbama. Srećom, Ne nije film direktno i samo o tome, jer ovo delo se dotiče i prava na otpor, prava koje se, ma koliko to apsurdno zvučalo, ipak mora zaslužiti, baš kao što se bavi i pitanjima istrajavanja nemirnih duhova u krajnjim neuslovima. A našlo se prostora za osvrt i na katkad očiglednu, katkad pritajenu snaga medijske igre.

Uz sve to, Ne je, kada je reč o tretmanu, glavnog junaka (mladog marketinškog stručnjaka koga diskretno i suvereno glumi sve bolji Gael Garcia Bernal), i priča o krizi identiteta ili, još preciznije, o duboko složenoj prirodi svakog iole osobenijeg identiteta. Kako je reč o retro-ostvarenju sa političkim implikacijama, a sa osvrtom na moć opsene, Ne neizostavno dospeva u rimu sa sličnim skorijim ostvarenjima, te bi se, vickastosti radi, Ne dao izvesti kao susret serije Mad  Men sa Affleckovim Argom, ali time bi se na ekonimičan način pojasnio tek deo onoga što Ne kao celina nudi.

Osim toga, Ne se dosta skladno i neusiljeno nadovezuje i na prethodni Larrainov film – postupnost kojom je Larrain ispratio preobražaj svog glavnog junaka u jednako uspelom Tonyju Maneru prisutna je ovde kako na planu stvaranja višesložno-višeznačne priče, tako i po pitanju vrhunske rekreacije ere čijom se faktografijom i duhovom vremena Ne bavi. Veliki deo zasluga za vizuelnu zaokruženost svakako pripada i ranijem Larrainovom saradniku, direktoru fotografije Sergiju Armstrongu, koga se ima pohvaliti i za suptilnu finesu koja govori dosta toga. Naime, čitavim tokom filma na lica junaka pada ili u njihove oči upada sunce koje ih tako, otvoreno dvoznačno, tera na dalje delanje u skladu sa ubeđenjima da baš put koji su oni odabrali vodi do boljitka kao ključne reči u kampanjama obe strane, ali im u isti mah iometa uvid u širu sliku.

Ovo je jako značajan detalj u filmu, jer njegovim doslednim i veštim tempiranjem briljantna i intelektualno poštena završnica dođe kao sasvim prirodno i jedino ispravno zaključenje priče koja je, u izvođenju manje veštog, lako mogla ostati bez uvek prekpotrebnog fokusa. Pomenuti konac koji delo krasi samo zaokruži utisak o ovom filmu kao o odličnom ostvarenju koje sadrži dosta toga divljenja vrednog –  važnu temu, zanimljivu priču, odličan ritam, sugestivnu emotivnost, intrigantan ugao gledanja, filigranski tačnu rekonstrukciju epohe, čitavu galeriju upečatljivih likova koje možemo da razumemo i/ili sa kojima je izvodljivo i rezonski saosećati se…, a povrh svega još jedno podsećanje na vazda polivalentan, pa i suštinski neuhvatljiv pojam slobode.

Povezano: mini recenzija filma Ne iz pera Sime Kokotovića