Belo odelo

Originalni naziv: Tony Manero
Scenario: Alfredo Castro, Mateo Iribarren, Pablo Larrain
Uloge: Alfredo Castro, Paola Lattus, Hector Morales, Amparo Noguera, Elsa Poblete
Žanr: drama
Proizvodnja: Čile, Brazil, 2009.
Trajanje: 97 min.

Za razliku od Bilija Eliota, čija sklonost ka baletu usred surove engleske radničke svakodnevice oplemenjuje dečaka i njegovu sredinu, disko opsesija glavnog junaka filma Toni Manero ne samo da ne deluje oslobađajuće već junake pretvara u patološki odraz Pinočeove diktature pod kojom žive.

Dok je za Raulove kolege zatečene u čileanskoj verziji kafane iz drame “Na dnu” Maksima Gorkog disko tačka izvor zarade, za Raula ona nije povod za nešto drugo, već ono u šta se pretvara celim bićem.

Fokusirajući se na postupnost ove transformacije, Larin kombinuje elemente filmova o pozadini šoubiznisa sa introspektivnim filmovima o serijskim ubicama poput filma Henri: Portret serijskog ubice. Groznica u kojoj Travolta beskonačno pleše prerasta u Raulovo grozničavo prikupljanje staklenih kocki po stovarištima ne bi li napravio svetleći podijum.

Kako Larin zvučno i vizuelno izoluje Raulov ples od čileanskog sivila, disko muzika nikada ne prerasta u saundtrek. Spram glasnog zavijanja policijskih sirena sa ulice, avetinjski odzvanja iz dubine kadra kao iz muzičke kutije na krilu starca.

Svaki pokušaj mladog plesača, komuniste Gojoa, da u plesnu tačku uvede nove korake kod Raula izaziva prezir, jer “toga nema u filmu”, i postaje povod za udaljavanje od trupe kao od ometajućih faktora koji prljaju njegovo belo odelo.

Raulovo nastojanje da se slikom koju je stvorio odbrani od sivila koje ga guta doprinosi da ilegalne aktivnosti Gojoa ostanu u prikrajku, kao ostaci nekog amaterskog filma o revolucionarima. Prava drama postaje: kako se transformisati. Za osiromašene, poput Raula, Pinoče se udaljava iz fokusa bede kojoj je doprineo i postaje samo još jedna figura koja se može videti u koloru ili crno-bela.

Baš kao što starica, pre nego što će joj Raul oteti TV u boji, oduševljeno prokomentariše kako je tek sada shvatila da predsednik ima plave oči. Neprijatelj više nije Pinoče, već onaj ko vidi koje su boje oči diktatoru. Ostali su osuđeni na crno-belu sliku.

Toni Manero zaslužuje sertifikat plesnih škola iz kojih su izašli junaci filmova Crvene cipelice i I konje ubijaju zar ne.