Pusti nas u discooooooo...

Scenarii i produkcija: Jamie Kastner
Učesnici: Nicky Sieno, Henri Belolo, Harry Wayne Casey, Robert Kool Bell, Gloria Gaynor, Martha Wash, Anita Pointer, Thelma Houston, Larry Harris, Michael Musto, Maxine Nightingale
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja:  Kanada/Francuska/SAD/Ujedinjeni Emirati/UK, 2013.

U poslednjih mesec dana disco je i ovde i šire nanovo postao počesta refrenca, a pre svega pri pomenu velikog Nilea Rodgersa, bilo na konto priče o gostovanju na minulom Exitu, bilo u smislu važnog doprinosa u slučaju Daft Punk, odnosno pri ponovnom pominjanju Giorgioa Morodera, takođe u okviru priče o novom albumu Daft Punka, ali i kao važnog nadahnuća u slučaju nove dugosvirajuće avanture Pet Shop Boys dvojca. Eto četiri povoda za osvrt na friški dokumentarac (rockumentarac?) The Secret Disco Revolution.

U ovom ostvarenju autor (i režiser i scenarista i producent) Jamie Kastner nastoji da što je sveobuhvatnije moguće prikaže predistoriju, uspon, pad i još uvek prisutnu baštinu diska kao mnogo značajnijeg fenomena nego što se to isprva i zadugo potom činilo. A disko jeste fenomen – prepoznatljiv je, dalekosežno uticajan , voljen i izučavan, posedovao je i osobenu ikonografiju, a lako mu se, što uostalom čini i jedan deo sagovornika okupljenih  u The Secret Disco Revolution, može pridodati i aura revolucije, kao i implicitna ideološka bagaža. U svrhu pojašnjenja ovog fenomena (pa ako zatreba i njegove odbrane) u devedestak minuta ovog ostvarenja prodefilovala je šarenoliko i nadahnuita grupa sagovornika, među kojima su i akademici, publicisti, novinari, muzički kritičari, diskografi, svedoci vremeni, nekoliko veoma značajnih izvođača tog žanra i te ere...

The Secret Disco Revolution je dinamičan, dobronameran, sadržajan, pristojno budžetiran  i zabavan rad čiji autori u potpunosti uspevaju u polaznoj nameri – u ekonomičnih sat i po priče i pokaznih primera u krajnje komunikativnom, razložnom i preglednom maniru predstavljeno je i pojašnjeno dosta toga od značaja za svaku iole širu priču o disko zvuku, disko epohi i mogućoj prevratničkoj prirodi i ulozi diska. U tom smislu u ovom se filmu može čuti dosta toga i zanimljivog i intrigantnog, poput sočne trivije u vidu priče o insistiranju Američke mornarice da baš Village People, te ikone gay macho disco varijeteta, izvedu propagandno intoniranu pesmu, kasnije poznatu kao golemi hit In The Navy, kao i podsećanja na potonje Disco Sucks divljanje sa sve javnim spaljivanjem prokazanih ploča, navođenja čuvene numere Soul Makossa znamenitog Manua Dibanga kao prvog primećenog disko-rada, predstavljanja hustlea kao značajnog povratka kontaktnog plesa na plesne podijume ili teorije da je bezmalo dvadesetominutna orgazmička numera Love To Love You Baby u izvođenju Donne Summer zapravo bila jetka i odvažna reakcija na koncept trominutnog seksa kao dotad potpuno prihvaćene i zdravorazumske postavke u svakodnevnom životu većine. Veliki plus ovo ostvarenje zaslužuje i na račun elementarnog poštenja učesnika koji se u samom finišu, uprkos uvek zgodnoj leksičkoj akrobatici i lako dostupnoj predstavi o hedonizmu disko ere kao implicitnom protestu protiv društvenih konvencija i nagomilanih socijalnih nepravdi, jasno odrede protiv svrstavanja diska u revolucionarne redove, ukazavši nanovo upravo na tu njegovu jasnu hedonističko-eskapističku bit.

The Secret Disco Revolution je odlično ostvarenje kome se suštinski daju zameriti tek dve stvari – negde pri početku pomenuta, a prebrzo zatomljena teorija o hamburškom pokretu swing kids tokom Trećeg rajha kao stvarnom zametku disko-pomame ostaje bez razrade, a kao nepotreban zahvat/ukras pokazale su se igrane mikro-vinjete koje su ovde samo izlišno potcrtale već posve jasan umereno posprdan ton naratora, a kojim je Kastner ukazao na polivaletnost suštine i fenomena diska u celini. A ta polivalentnost zaslužna je i za sjajne trivije pomenute u ovom filmu, poput priče o narečenom Nileu Rodgersu, kao bivšem pripadniku Crnih pantera, koji je čuveni hit Le Freak sročio kao reakciju/osvetu na činjenicu da je njegovoj družbi bio onemogućavan ulaz u prestižno-nezaborvno-ozloglašeni klub Studio 54, u kom su, gle čuda, krajnje hitro njegov protest Le Freak prigrabili kao jednu od tamošnjih himni.