Godina potopa

(Laguna)


Tokom druge polovine dvadesetog veka, pa i ovo malo dvadeset i prvog kojeg smo dosad potrošili distopija se pokazala kao primamljiva meta za mnoga i raznorodna pera – počev od briljantnog Ballarda, preko uvek intrigantnog (Williama S.) Burroughsa, uvek pouzdanog Richarda Mathesona, barem na tom polju definitivno precenjenog Cormaca McCarthyja, pa sve do do novopridošlih udarnica i/ili skribomamki (Joss Ware, Stephanie Meyer, Veronica Roth, Suzanne Collins), da pomenemo tek nekolicinu onih najprepoznatljivijih širem čitateljstvu. Naravno, uvek je bolje kada se dobrano izraubovanog motiva prihvati neko čiji pripovedački dar je neosporan za ogromnu većinu i ko na osnovu minulog rada zavređuje punu čitateljsku pozornost.

Tu stižemo do najnovijeg prevoda na srpski jezik proze po mnogo osnova duboko uvažavane Margaret Atwood. Ako se  već na početku priče o onome što ona ovde nudi pomirimo sa činjenicom da ovde nije reč o njenom vrhunskom radu, te da po pitanju kvaliteta Godina potopa (objavila Laguna, prevela Aleksandra Čabraja) zaostaje za udarnim delima ove vrle autorke (recimo romana Mačje oko, Slepi ubica, Sluškinjina priča, Alijas), pred nama stoji nedvojbeno zanimljivo i vremena i pažnje vredno štivo na gorepominjane distopijske teme.

Ovo nije prvi put da se Atwood prihvata tog motiva (to je već činila, na primer u delima Antiplopa i kosac (koga u Godini potopa prati i u neku ruku i parafrazira) i Sluškinjinoj priči, te ovde ne možemo da govorimo o iskoraku autorke glavnotokovski shvaćene i prihvaćene umetničke proze u pravcu žanrovski profilisanije književnosti. U tom smislu, možda bi ponajbolje bilo citirati samu Margaret Atwood, pa na Godinu potopa primeniti istu onu odrednicu na kojoj je ona insistirala u slučaju donekle slične proze Antilopa i Kosac, a to je spekulativna fikcija.

Spekulacija se ovde odnosi na prisećanja i usude dve mlađe dame koje su pukim sticajem okolnosti preživele (bezvodni) potop koji je u paramparčad razbio zapadnu (severnoameričku) civilizaciju, a na koji su godinama unazad upozoravali Božiji baštovani, parahrišćanska i ultraekološka sekta kojoj su u jednom podužem periodu Toby i Ren, dve glavne junakinje, manje-više svojom voljom pripadale.

Velika komparativna prednost Atwoodove u odnosu na dobar deo onih koji se trenutno bave apokalipskom/sunovratom znane nam civilizacije u književnom smislu je svakako postupnost u izlaganju, kakva se danas sve ređe sreće i u drugim žanrovsko-stilskim odeljcima tzv. lepe književnosti. Ovde se, kako zabune ne bi bilo, mora naglasiti da gotovo hipnotički postavljena postupnost u pripovedanju nikako ne bi trebalo da bude stavljana u isti koš sa, recimo, jalovim i izlišnim detaljizmom za kojim pominjani McCarthy poseže u svom čuvenom Putu. Jer je detaljizam u izvođenju Atwoodove u Godini potopa pre svega u funkciji obrazlaganja krajnje sugestivne teze – i u krajnjim neuslovima skorog kraja sveta i u okruženju navodno slobodoumnije, ali ipak rigidne sekte ljudi se neizostavno bore (pa i zamajavaju) istim onim sitnim mukama  i slabostima ljudske prirode kao takve kao i u danima nepomućenog spokoja.

Osim toga, Atwoodova od, kako se činilo, neizbežne mizantropije uspeva da utekne potencirajući na možda distopiji u književnosti ne toliko primerenim pojmovima prijateljstva i solidarnosti koji i u danima krajnje oskudice ostaju osnovno (pa i jedino)  pogonsko gorivo koje srećnike/zlosrećnike u Godini potopa tera napred ka krajnje upitnom spasenju. Atwoodova je i u Godini potopa maštovit nadahnut i povremenoj suptilnoj ironiji naklonjen pripovedač, a iole krupnija zamerka se odnosi na etičku stranu ovog štiva, odnosno na upadljivo oklevanje da se u etičkom smislu odredi prema postavkama života u sekti, te Godina potopa donosi legitimnu , ali i zbunjujuću i možda izlišnu ambivalentnost autorke prema pomenutom pitanju.

Teško je mirna srca na sav ovaj naš srpsko-ovozemaljski čemer preporučiti ovako suštinski mračnu prozu, ali Godina potopa ima potencijala da  i mimo te ograde sigurno bude potvrđeno neodoljiv mamac za sve ljubitelje ove postavke u književno ambicioznijem ruhu i pakovanju, te sve poštovaoce proze Margaret Atwood i njenih učestalih izleta na polje naučne fantastike, odnosno spekultaivne fikcije, ako ćemo da bude precizni i da poštojujemo daminu volju.