Prorok apokalipse

Mislim da smo svi mi možda urođeno perverzni, sposobni za ogromnu surovost, a opet, paradoksalno, naš talenat za perverziju, nasilje i opscenost može biti dobra stvar. Možda ćemo morati da prođemo kroz ovu fazu kako bismo dosegli nešto s druge strane. Greška je suzdržavati se i odbijati da prihvatimo svoju prirodu... Mi živimo u jednom apstrahovanom svetu bez ikakvih vrednosti, u kome umesto da zaostanemo, treba da, kao što je Conrad rekao, sebe uronimo u najdestruktivniji element – i plivamo.

(u knjizi The Imagination on Trial, ur. A. Burns i C. Sugnet)

Zanimaju me nadrealisti u celosti zato što veoma verujem u potrebu imaginacije da preobrazi sve. Inače bismo morali da prihvatimo svet takav kakav smo zatekli, a ne mislim da bi trebalo. Valjalo bi da iznova stvorimo svet.

(intervju za Metaphores, 1983)

Življenje je jedna od najdosadnijih stvari koje možemo raditi. Zaista uzbudljive stvari, najinteresantnija iskustva, dešavaju se u ljudskoj glavi, u onim oblastima koje pokrivaju inteligencija i imaginacija.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Umesto da tretiramo vreme poput neke vrste uzvišene panorame, voleo bih da ga vidim kao ono što jeste, tj. kao jednu od perspektiva ličnosti i kao elaboraciju koncepata vremenskih zona, dubokog vremena i arheopsihičkog vremena. Voleo bih da vidim više psiholiterarnih ideja, više metabioloških i metahemijskih koncepata, privatnih sistema vremena, sintetičkih psihologija i svemirskog vremena, više od udaljenih, tmurnih polusvetova koje slutimo u slikama šizofrenika, sve u svemu, jednu spekulativnu poeziju i fantaziju nauke.

(intervju za New Worlds, maj 1961)

Časovi anatomije su mi otvorili oči. Mi zasnivamo svoje živote na iluziji integriteta naših tela, ovog „čvrstog mesa“. Mi gradimo mitologije oko ovih poznatih delova mesa i žila. Videti, onda, leš na stolu za obdukciju i početi lično da ga seciraš i na kraju shvatiti da nije ništa ostalo sem nekakve gomile hrskavice i kostiju sa natpisom imena nekog mrtvog doktora – to je bilo izuzetno iskustvo nepostojanja integriteta u mesu, i integriteta duha ovog doktora.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Srž tradicionalnog romana je formula „evo šta se desilo“. Verujem da je danas nužno pisati na spekulativan način, neku vrstu „istraživačkog romana“ koji bi odgovarao formuli „ovo se sada dešava“ ili „ovo će se desiti“. U poduhvatu ove vrste, autor ne zna unapred šta će stvoriti. On gubi sveznajuću perspektivu...

(intervju za Magazine Litteraire, april 1974)

Ono što je interesantno sada jeste to da vremenski raspon između „buntovnika“, „revolucije“ i potpunog društvenog prihvatanja postaje sve kraći... U budućnosti, imaćete neku radikalnu novu ideju, a već za tri minuta ona će biti potpuno prihvaćena i eno je u vašem supermarketu.

(intervju za Search & Destroy, 1978)

U Potopljenom svetu hteo sam da se zagledam u naše rasno pamćenje, čitavo naše biološko nasledstvo, u činjenicu da smo stari nekoliko stotina miliona godina, stari poput bioloških kraljevstava u našoj kičmi, našem mozgu, našoj ćelijskoj strukturi; sami naši identiteti oslikavaju neiskazivi broj odluka načinjenih radi prilagođavanja promenama u okruženju, odluka koje leže iza nas u prošlosti kao neko ogromno, uglavnom zaboravljeno putovanje. Želeo sam da se vratim tim putem i vidim šta nas je učinilo ovim što jesmo.

(Transatlantic Review, proleće 1971)

Rekao sam već negde da se sva moja proza sastoji od slika. O sebi uvek mislim kao o frustriranom slikaru. Moji romani i priče su, zaista, sve same slike.

(intervju u knjizi The First 20 Years, D. Pringle)

Verujem u moć imaginacije da iznova stvori svet, da oslobodi istinu unutar nas, da odbije noć, da prevaziđe smrt, da lepim učini autostrade, da nas poveže sa pticama, da nam omogući poverenje sumanutih. Verujem u sopstvene opsesije, u lepotu automobilskog sudara, u mir potopljene šume, u uzbuđenja napuštene plaže na praznik, u eleganciju grobalja automobila, u misteriju višespratnih parkirališta, u poeziju napuštenih hotela.

Verujem u napuštene puteve Vejk Ajlenda koji streme ka Pacifiku naših imaginacija...

(What I Believe, Ballard)