Opomena umesto ocene: Cronenberg David da obnovi gradivo i spremi
London Fields za junski rok! Zbog dosadašnjeg rada progledaću mu kroz prste, ali samo ako prestane da se druži sa crtačima stripova
Mali čovek želi preko crte
Preko crte želi, ali ne sme
Njega guše propisane norme…
Šarlo Akrobata
I onda, tako ugušen propisanim normama, naš mali čovek odlazi u bioskop. Gleda drugog malog čoveka kako se ponaša nasilno. Moćnije je poistovetiti se sa zloglasnim likom koji je neko nego neprekidno biti tunjavi niko. Pre početka snimanja Nasilničke prošlosti Cronenberg navodno nije znao da je scenario urađen na osnovu stripa. Teško je poverovati da je reditelju, čiji su filmovi zasnovani na kompleksnim delima pisaca kao što su J.G. Ballard, Martin Amis i William Burroughs, promakla krajnje pravolinijska naracija i uprošćenost likova. Poređenja radi, napomenuću da je jednog s trip junaka, kojeg je takođe kreirao John Wagner, oživeo natkompenzaciono mišićavi Sylvester Stallone u filmu Judge Dredd (Danny Cannon, 1995).
Tipično stripovski, prikazani su samovoljno eksplicitni detalji – nakon što metak negativcu raznese tkivo vilice, ogoljena maksila nastavlja da se uzalud kreće. Niz specijalnih efekata, delo
Neila Trifunovicha, ističe spretnost malog filmskog čoveka Toma Stalla (
Viggo Mortensen) u obračunima protiv nekadašnjih pajtaša. Doduše, Tomovog rođenog brata glumi William Hurt, koji baš i nije u stanju da zaplaši, s obzirom na to da je najuverljiviji u ulogama prefinjenih intelektualnih tipova (npr. u filmu
Smoke – Wayne Wang, 1995). Takođe srodno stripu, žene se uvode kako bi trpele fizičko nasilje (koleginica konobarica) ili kao erotski intermeco (supruga, u uniformi navijačice – verovatno odraz maštarija samog autora stripa).
Nedokučivo organsko u ranijim Cronenbergovim filmovima žilavo se opire navalentnim mašinama, a sada je degradirano – živo tkivo tretira se bez imalo poštovanja. Protagonista je u mladosti bio svirep, a po potrebi i dalje sporadično koristi silu. Nikakav komentar o genezi nasilja – samo fatalistički prikaz latentne pretnje koja povremeno proključa, ali koja je suštinski nerešiva jer se samoperpetuira. Dotada nekonfliktni Tomov sin postaje za tili čas negativ samog sebe jer, suočen sa krvoprolićem – počinje da ubija.
Ukoliko, kao Jacques Lacan, filmsko platno posmatramo poput ogledala pomoću kojeg se gledalac identifikuje sa imaginarno celovitom predstavom o sebi (u ovom slučaju Tomom Stallom – samoidealizacijom autora), naš mali čovek izaći će iz bioskopa osokoljen činjenicom da se njegov filmski alter ego vraća u svoj mali život gde žena i deca (a o komšijama da i ne govorimo) neće smeti da pisnu jer, nikad se ne zna – možda je u nekom paralelnom univerzumu i dalje nemilosrdni krimos.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.