Naš bend može biti vaš život

Poznati engleski časopis The Guardian dao je pregled 10 najboljih muzičkih dokumentaraca u kojima su se autorili fokusirali na dramski element iza pesama.

We Jam Econo: The Story of the Minutemen (2005)

„Naš bend može biti vaš život“, peva Minutemen u History Lesson Part II, stih koji u sebi sadrži svu snažnu ljubav koju publika u američkom indi andergraundu gaji prema svojim omiljenim bendovima. The Minutmen su bili pioniri sa južnokalifornijske hardrok pank scene, kojoj su bili privrženi i živeli su ono što su i „propovedali“ - „We jam econo“ je bila fraza basiste Mikea Watta koji je istu skovao da bi opisao posvećenost ideji da stvari urade jeftino i da budu nezavisni. Više od lekcija iz istorije, Jam Econo je veoma emotivno ljubavno pismo Mikea Watta njegovom prijatelju i frontmenu Minutemena - D Boonu, koji je umro 1985. godine.

Pogledajte ispod ceo dokumentarac We Jam Econo: The Story of the Minutemen:

Metal Evolution (2011)

Dokumentarci o metalu obično izazivaju smeh, bez obzira na to koliko privrženosti postoji prema samom subjektu filma. Kao da je samo This Is Spinal Tap postao jedini prihvatljiv model. Sam Dunn i i Scot McFadyen su pokušali nešto potpuno drugačije sa njihovim filmom Metal: A Headbanger's Journey iz 2005. istražujući istoriju i privlačnost žanra. Metal Evolution nije otišao samo korak dalje već ceo maraton od 11 jednosatnih epizoda koje su obišle svet i u kojima gostuju i legendarni i opskurni muzičari. Verovatno najsveobuhvatniji rok dokumentarac ikada - i često se prikazuje na kanalu Sky Art. Ne propustite!

Oil City Confidential (2009)

Priče muzičara ne moraju uvek biti direktno ispričane. Julien Temple preokrenuo je priču o pab-rok bendu Dr. Feelgood pretvorivši ga u noir, koristeći stare video klipove iz britanskih krimi filmova da bi oslikao kvartet kao divlju bandu, njihove svirke kao razbijačke nemire u Londonu pre nego što bi se povukli u svoje skrovište Canvey Island. Film oživljava interes za ovaj zapostavljeni bend - live materijal je zapaljiv, a Oil City Confidential šalje razglednicu iz zaboravljenog sveta: Canveya u kakvom su "Feelgoods" odrasli. Ovo je sociološka istorija koliko i rokumentarac.

Buena Vista Social Club (1999)

Ry Cooder odlazi na Kubu da snimi album. Tamo se sreće sa grupom kubanskih muzičara veterana. Oni snime album zajedno. On postane neočekivano uspešan i Wim Wenders snimi film o njima. To je to. Ali Buena Vista Social Club je možda i najuticajniji muzički film ikada - ne samo zbog svog stila već zbog promocije kubanske muzike i njenog ulaska u kafiće početkom 2000-ih, kao i zbog neočekivane transformacije njenih istaknutih predstavnika u globalne zvezde: Compay Segundova pesma Chan Chan postala je neizbežna, kao i sam Starbucks, nalazeći eho u milionima, bez obzira na jezičke barijere. Buena Vista Social Club je više od filma - postao je novi muzički žanr.

Beware of Mr Baker (2012)

Ginger Baker, verovatno najveći bubnjar koji je ikada svirao u nekom rok bendu, uprkos njegovom konstantnom insistiranju da je on džez bubnjar, dokaz je da ti ne treba prefinjena duša da bi bio vrstan umetnik. Možeš biti veoma neprijatan, svađalica, možeš kriviti druge za svaku sitnicu, koristiti nasilje kao odgovor na sopstvenu dosadu, ali i dalje biti brilijantan muzičar. Bakerovi pogledi na svet izgleda da su bili oblikovani pod uticajem pisma koje mu je otac ostavio pre nego što je ubijen u Drugom svetskom ratu: „Koristi svoje pesnice“, savetovao ga je, „one su tvoji najbolji prijatelji“.

End of the Century: The Story of the Ramones (2003)

Šta se dešaa kada bend ostane na okupu dugo vremena? Počnu da se mrze međusobno. Srž ovog filma je u odnosu između pevača Joeyja Ramonea i gitariste Johnnya Ramonea, koji su proveli 15 godina ne razgovarajući. Nije im pomagalo ni to što je Johnny bio republikanac a Joey liberal, ali ono što je stvarno prouzrokovalo rascep je to što je Joeya devojka ostavila zbog Johnnyja. Joey je onda napisao pesmu The KKK Took My Baby Away koja je upravo govorila o ovoj situaciji. End of the Century pokazuje kako bend može da promeni popularnu muziku i da mu i dalje bude prilično manje zabavno nego dečku koji radi noćnu smenu u Chicken Cottage.

 

Let's Get Lost (1988)

Legend držeći reklamni materijal ugleda poster za Bruce Weberov Let's Get Lost, zahtevajući od svojih podređenih da nađu tog mladog čoveka sa istaknutim jagodicama i bezvremenskim stilom, ne shvatajući da je Chet Baker sad decenijama stariji i uništen od posledica narkomanije proteklih godina. Weberov crno-beli portret velikog džez trubača bio je estetski trijumf, ali i film koji je postavio okvir za mnoge muzičke dokumentarce promišljajući vezu između talenta i lične slabosti, percepciju publike i realnosti.

Standing in the Shadows of Motown (2002)

Neka se ljudi iz pozadine poklone! Šezdesetih godina prošlog veka mladi Amerikanci su igrali uz zvuke ljudi čija imena nisu čak ni znali - the Funk Brotehrs, muzičari koji su pratili pevače čija su se imena pojavljivala na etiketama u centru svih tih Tamla Motown 45s izdanja. Više od 30 godina posle njihovog vrhunca, dobili su svoje mesto pod reflektorima, i kao sa Buena Vista Social Clubom, dobili su šansu da nastupaju uživo na sceni pred publikom kao zvezde, čija imena ta ista publika nikada nije ni znala. Podsetnik da je potrebno veoma mnogo ljudi da bi se od jednog čoveka napravila zvezda.

Gimme Shelter (1970)

The Rolling Stones, uvek veoma svesni sopstvevnog mita, prihvatili su žanr rokumentarca više nego ijedan drugi bend. Najbolji od gomile je ovaj braće Maysles koji se bavi poslednjom nedeljom njihove američke turneje iz 1969. koja se završila besplatnim koncertom u Altamontu, gde je Meredith Hunter bio ubijen od strane Hells Angelsa, koji su bili unajmljeni da obezbede događaj. Film počinje kao zabava ali ubistvo u Altamontu koje je prikazano ovde označilo je smrt šezdesetih godina. Ovde se takođe vidi i šokirani Mick Jagger, nako što je video u šta je i sam bio umešan.

Big Fun in the Big Town (1986)

Hip hop je bio jedinstven među muzičkim žanrovima po privlačenju dokumentarista od svog postanka, pre svega zbog svoje vizuelne komponente: dolazi iz Njujorka, potpuno filmičnog grada; imao je svoje vrlo atraktivne plesne forme, bio je u vezi sa grafiti kulturom. Postoje brojni dokumentarci o hip hop kulturi iz 80-ih koji su vredni pomena. Big Fun in the Big Town je dobar zbog svog pristupa i brzine kojom je nastao - osmodnevno snimanje rezultiralo je materijalom u trajanju od 40 minuta, pripremljenog za holandsku televiziju. LL Cool Jje bio intervjuisan u kući svoje bake. Uzbuđujući moderan za svoje vreme, sad je samo podsećanje na prošla vremena i mesta.