Epizoda, podvig, finesa... i kraj

Na apstraktnom, fenomenološkom nivou popularna kultura zapravo ponajviše barata sa nekoliko jednostavnih ključnih stavki, te su joj tako u smislu nužnih sastojaka nephodni, recimo, priča o poduhvatima, ikonične pojave i, ako je ikako izvodljivo, tužan kraj. Počev od sinoć priča o pop-kulturnom značaju i tragu Jamesa Gandolfinija ispunila je i treće navedeni uslov. James Gandofini, isprva vrli epizodista čije je tumačenje Tonyja Soprana ne samo postalo znakovita pop-kulturna odrednica, nego je u širem smislu izmenilo i doživljaj serijskog igranog programa u ne nužno i ne uvek prestižnom televizijskom mediju, sinoć se nenadano upokojio.

Svako malo Sopranovi se nađu na samom vrhu ili pri samom vrhu lista najboljih TV radova, lista na koje smo osuđeni i bez kojih bi popularna kultura izgubila deo i svoje implicitne egzaktnosti i važan mamac u vidu povremenih kategorizacija i evaluacija. To nije za čuditi – Sopranovi su vrhunski TV  proizviod, možda i najznačajniji vesnik korenitih promena u tom mediju i svakako, uz The Wire, recimo, jedna od najkvalitetnijih stavki u ponudi HBO-a u najboljim i najsmislenijim godinama po ovog kablovskog emitera. Sopranovi su na TV ekrane doneli serioznost i širinu zahvata karakterističnu prvenstveno za prvoligaške filmove ozbiljnije provinijencije, a sasvim zasluženo će još zadugo, i mimo ove jutrošnje tužne obavesti, prva asocijacija na Sopranove biti upravo Tony Soprano u izvođenju maestra Gandolfinija.

Gandolfini je u Sopranovima definitinvno ostvario ulogu svoje karijere, ali, što je na duže staze ipak značajnije, korenito redefinisao način na koji su dotad bili predstavljani Amerikanci italijanskog porekla, a uz to i u svojevrsnom nesporazumu sa društvenim konvencijama i slepom verom u snagu i važnost zakona. Nasuprot De Niru, Pacinu i/ili Pesciju, na primer, koji su prestiž i poštovanje (sasvim pravično) stekli tumačeći uloge koje neosporno ostaju ukorenjene u rasne i kulturološke stereotipe koji hitro bivaju povezivani sa ovom naionalnom grupom, Gandolfini  je, naravno, prateći smernice koje je osmislio David Chase, autor Sopranovih, uspeo da u kreiranju tog lika pronađe izvesnu, blagotvornu i neophodnu kosinu u odnosu na dotad uvreženo. Baš kao što Sopranovi u celini gledano počivaju na spoju prepoznatljivih postavki gangsterske drame i šire porodične drame histerično-realističnog usmerenja, tako i Gandolfinijev Tony Soprano u sebi sažima puno toga nužnog da bi jedan imaginarni lik dosegao punoću kojom je brzo osvojio brojno i, kako godine prolaze, a reprize se nižu, sve brojnije gledateljstvo.

Od darova i podviga koji nas izdvajaju u odnosu na druge ne treba bežati, te, imajući to u vidu, nema sumnje da će Gandolfini zauvek ostati na prvom mestu tumač (zašto ne i otelotvoritelj) velikog Tonyja Soprana, ali ne sme se, posebno ne u ovom trenutku neizbežnog svođenja računa i sažimanja jednog zanimljivog života u nekoliko hiljada karaktera prigodnog teksta, smetnuti s uma i ostatak Gandolfinijevog glumačkog opusa mimo tog krunskog mu dela. James Gandolfini je pažnju prvo privukao upečatljivom ulogom plaćenog ubice Virgila u Pravoj romansi Tonyja Scotta,  da bi usledile i zanimljive kreacije u filmovima poput takođe Scottove Krvave plime, de la Iglesijine Perdite Durango,  Fallen Gregoryja Hoblita, Noć pada na Menheten Sidnyja Lumeta, Schumaherovih 8 milimetara, Čoveka koji nije bio tamo braće Coen i Meksikanca Gora Verbinskog. Poslednji put smo imali prilike da ga gledamo kao rigidnog i svelog oca porodice koja puca i po najčvršćim šavovima i zanimljivoj i kvalitetnoj retro-drami Not Fade Away pominjanog Davida Chasea, kome se, eto, ipak, na samom pragu stvarne produkcije, nije dalo da u delo sprovede svoj dugo snevani naum i nastavi, odnosno zaključi priču o Sopranovim i na filmskom platnu.

Golemi glumački genije Jamesa Gandolfinija sasvim slučajno je koincidirao sa njegovim telesnim gabaritom, a nije nerezonski očekivati da će njegov nesumnjivo prerarni odlazak ostaviti srazmerno ogromnu prazninu u srcima poštovatelja Sopranovih i Gandolfinijeve neprevaziđene kreacije u toj seriji, kreacije u kojoj se skladno spojilo i saželo sve ono za glumu koja valja bitno – zrelost, osobenost,samosvest, intuicija, čvrsta ruka koja pokazuje put... i na prvom mestu – finesa bez premca. Inače  konceptu repriza uvek i zauvek sklono-odanom RTS-u eto neveselog, ali sjajnog povoda za reprizu Sopranovih, reprizu kojoj bi u ovom trenutku slabo ko imao išta smisleno da zameri.