Ponovni osvrt na isključivosti koje, kako stvari stoje, ne mogu jedna bez druge i sve češće i sve dragovoljnije hrle jedna drugoj u susret. Drugim rečima – život je to.
Nedavno je pod uredništvom istoričara Aleksandra Rakovića u Rimskoj dvorani Biblioteke grada održana tribina pod nazivom Susret rokenrola i pop-folka. Reč je o još jednom pokušaju da se na planu teorije i uz ponešto svedočenja iz prve ruke razjasni fenomen izvesne sinergije i privlačnosti ova dva naoko oprečna muzička faha. Ovo jeste fenomen koji mami na razna tumačenja, od kojih neka katkad skliznu u i (ne)namerno i naknadno učitavanje višeg smisla, ali u većini slučajeva istinska razjašnjenja najčešće obitaviju i proističu iz sfere opipljivog i, nazovimo to tako, stvarnosnog.
U tom smislu čini se da je obrazloženjem svog slučaja (izbora) dosta jednostavno i jasno poentirao jedan od učesnika, Aleksandar Petrović Alek, koji je, kako su mediji preneli, obrazlažući svoj lični profesionalni put tom prilikom rekao sledeće: „Dok sam svirao u Bloodbath, bilo mi je nezamislivo i da ću svirati muziku koju sam kasnije izvodio sa Eyesburn. Pa sam i to počeo da sviram. Onda, 2006, došlo je do nekih nesporazuma u bendu, Eyesburn je prestao da postoji. Do tada smo lepo živeli od prodaje albuma i svirki. Zarađivali smo solidne pare. Ja škole nemam, bubnjeve sviram od trinaeste godine, morao sam nešto da radim. Dobio sam ponudu da sviram sa Cecom i Brenom. Mnogi su me pitali: „Kako možeš?“ Objasnio sam im da sebe posmatram kao profesionalnog muzičara i idem tamo gde je bolje.“
Tu se, sasvim prirodno, dobar deo priče o ovom fenomenu (ali ne i gorućem društvenom pitanju) i iscrpljuje i završava. Od nečega se živeti mora, a principijelnost se slabo kada pokazuje kao pouzdana valuta kada treba platiti račune i prespojiti dane u mesecu, i tako godinu za godinu. Doduše, u društvu gde značajan deo, kako sebe vole da nazivaju, „mislećeg dela javnosti“ svet ponajpre doživljava u svetlu potpunih oprečnosti i oštro naglašenih isključivosti, ovakva objašnjenja neretko bivaju označena kao prvoloptaška i nezadovoljavajuća. Život se dešava i teče mimo volje ogromne većine, amovi sami padaju na vratove i najbuntovnijih, a, sagledavano u svetlu onih neizostavnih širih perspektiva, za ogroman broj i konzumenata i izvođača muzika je ponajpre ipak samo muzika. Principijelnost ostaje mogućnost; uz to, to je i iole kolebljivima i nesnađenima ponajpre teško breme, a u isto vreme i divan san, sjajan motivator i ozbiljan povod za ponos, ali sve to sebi mogu da priušte samo najpredaniji, najborbeniji i najtaličniji među nama (srećom, ali po pravdi, takvih je bilo, ima ih i dalje i uvek će ih i biti!). Mnogih smo zabluda morali da se, hteli – ne hteli, rastosiljamo, pa zašto to ne bi bio i slučaj i sa ionako istinskog značenja potpuno ispražnjene krilatice koja nas je iznova i iznova podsećala da je „rock'n'roll način života, način razmišljanja“.
Ako zdravorazumski ovu vrstu profesionalne migracije prvenstveno predstavimo kao iznuđeno rešenje, nužnost pred kojom i najbrižnije negovana ubeđenja umeju da pokleknu, ostaje nam pitanje izvesnog magnetizma koji se tiho i sporovozno stvarao između ova dva muzička pola. Ostavimo li po strane najočiglednije i najizraubovanije primere Gorana Bregovića, Milića Vukašinovića i Aleksandra Milića Milija, nailazimo na pregršt primera manje ili više vrlih muzičara koji su u nekom trenutku, iz ovih ili onoh pobuda, sebi dopustili i potpuno očigledan prelazak na tu kobnu, gotovo dartvejderovsku tamnu stranu. Marina Tucaković, neumorna proizvođačica najčešće somnabulne i katkad urnebesno krupnokalibiraski ambiciozne turbo-folk leksike, ostavila je značajan trag u svetu rima beogradskog SFRJ novog talasa i kvalitetnog popa (pomenimo njen doprinos karijeri i dometima rane i daleko najbolje Zane, te Bulevara, pa i Generacije 5). Njen nekadašnji suprug i gotovo stalni saborac Futa takođe dolazi iz rokerskog miljea (doduše, sa znatno slabijim i bleđim učincima u tom delu svoje karijere, uglavnom oličenim u kratkom letu grupe Zamba, koja je uknjižila jedan mega-hit na duže staze – pesmu Zašto ideš s njim?).
Ratno-poratne devedesete u muzičkom smislu (u sferi turbo/neo-folka, naravno) obeležio je živopisni i tada neizbežni Zlaja Timotić, očigledni ljubitelj heavy metala, krivac što se dobar deo (hard) rock ikonografije i izvođačkog pristupa tako hitro i duboko primio među tada novodolazeće folk snage. Legenda kaže da je Zlaja Timotić tih godina dobar deo vremena provodio gledajući MTV, te je hrpa (u neku ruku) semplova i drastičnijih pozajmica zavšila kao ukras u opusima ovdašnjih folkera. U tom smislu u samo jednoj pesmi (Poklanjam ti svoju ljubav) Dragane Mirković se čuje nekoliko kukakvičjih jaja (ili možda superiornih subverzija?): glasoviti povik „ah-yeah“ Jazzie B.-ja (Soul II Soul), odnosno čitava deonica i osnovni motiv Hear the Drummer (Get Wicked) tadašnje zvezde među basistima, Chada Jacksona i prepoznatljivi (semplovani) uvod iz klasika Paid In Full dvojca Eric B. & Rakim! Dragana Mirković će kraj te pesme nad pesmama završiti provokacijim u vidu pitanja "What will people say?
Mira Škorić, čini se, Timotićeva omiljena saradnica za tu vrstu (slučaljnih ili namernih, vrag će ga znati) eksperimenata u to doba, u hitu Otkači predstavlja tek blago folkom osenčeni belački proto-funk, dok pesma Strah od ljubavi Mire Škorić predstavlja prilično puritanski shvaćen soft rock sa referenom šireg opsega i jasnog tzv. stadionskog potencijala. U to doba u pratećem bendu Škorićeve nastupali su sadašnji mogul Željko Mitrović (pre toga i basista grupe Oktobar 1864) i Lee Man, koji će samo par godina kasnije stupiti na scenu hiperestetizovanim viđenjem nekakvog art-rocka/popa. U istom fundusu se ističe i gotovo "čistokrvni" heavy metal u numeri Crni kaput Vesne Zmijanac, gde se decidno navodi ta potpuna aproprijacija pojavnog doživljaja rocka u nas („Ja doći ću i crni kaput nosiću...“), dok spot predstavljas skup onovekovnih bajkera opasnih namera. Najveći hit donekle stilskih bliskih Osvajača, pak, bio je protogrčki narodnjak Teče vino crveno (venama mojim), i još se lome koplje šta je teže golim uhom ispratiti – to vino crveno ili onu beskrajnu pitalicu „kome dišeš u dlan...“. I Rambo Amadeus je na povratničkom albumu tadašnje najveće folk-dive repovao kako je „Evo na more sljegla sirena Vesna Zmijanac“, da bi negde u istom periodu rep-deonicama ukrasio i hit Caka Miodraga Brzakovića-Brzog.
Poslednje pomenuti primeri zgodna su kopča za uvođenje u priču nekoliko slučajeva gde je očigledna izvesna i istrajna komplementarnost između starostavnog (mahom gitarskog) roka i novog/najnovijeg srpskog folka. U tom smislu prednjače sada zakrvljeni kumovi Željko Šašić i Aca Lukas (jedna druga legenda kaže da je tada već etablirani Željko Šašić bez puno razmišljanja odbio da snimi za njega posebno skrojenu, a naglašeno mahnitu numeru Lična karta, koju je netom prigrabio upravo Aca Lukas). Aca Lukas, kao sada najveća muška folk zvezda na nivou čitavog regiona, nekada je bio klavijaturista pratećeg benda Snežane Mišković-Viktorije, da bi u ovih tuce novomilenijumskih godina izrastao u superstara, ni jednog se trenutka ne odričuću old skool "rockerskog izgleda" i najčešće nepovoljnog javnog nastupa. Neupućeno i nevino oko bi na osnovu promo fotografija Lukasa (nadimak preuzeo iz naziva splava na kojem je prešao u suprotni tabor) i njegovog Folk House Banda lako moglo da dođe do posve pogrešnog utiska da je reč o hard-rocku ili sweet-metalu, kakvi se kanda uzgaja još samo na samom severu Evrope. Naravno, ta radikalnost nije u toj meri izražena u samoj muzici, te Lukas gotovo neizostavno zastaje na ličnom poimanju ovdašnjeg hibrida znanog kao urbani folk ili prepakivanju standardnih melodijskih zahvata grčkog kova. Ipak, mora se pomenuti i to da je Lukas, naravno u balkanski prenaglašenom viđenju tog pojma, sklon provokativnim i polemičkim fotografijama – poput one sa nogom u mrtvačkom kovčegu (za potrebe promocije albuma Lešće) ili skorije, sa statuom koja bi trebalo da probudi asocijaciju na samog Isusa Hrista.
Svi pomenuti primeri, bez većeg zalaženja u kvalitativne domete konkretnih pesama i njihovu osobenost unutar opusa ili žanra, očitavaju upadljivu, a kako krizne i gladne godine odmiču, sve osnaženiju i lakše uočljiviju vezu između rocka i folka. Istina, prezreni turbo-folk devedesetih se dobrano uprizorio (izgubivši tako i dobar deo šarma i treš zavodljivosti), a tome su u dobroj meri doprineli i umorni i stvarnošću otrežnjeni i inicirani rokeri. Bilo da je reč o ličnom izboru, koji niko i nikada i nikome ne bi trebalo da ospori, jalovoj osveti razočaranih, sasvim prirodnoj narednoj etapi u (d)evoluciji ovdašnje muzike za široke i još šire narodne mase, pečatu vremena i svakodnevice ili, pak, o posledicima eskspresne eutanazije glavnotokovskog R'NR zvuka, ovaj fenomen treba preispitivati što otvorenijeg uma i čistijih pobuda, jer, sva je prilika, u njemu se krije dobar deo tajne nesposobnosti popularne kulture da se u svom kanonskom obliku ukoreni i u našem vazda trusnom tlu.
Damski punk... sa greškom pride Očito je da neumorni kompozitori, od kojima nekima ni imena čestito ne znamo, počesto svojim pulenima i poslodavcima podmeću već pominjana kukavičja jaja, na taj način možda dajući oduška vlastitim izneverenim idealima i nekadašnjim preferencama, možda na taj način podgrevajući veru u neprolaznu moć prilično varljive subverzije. Tako se, recimo, u pesmi Sedmi sprat, tipskom azijatskom pop-folku u izvođenju Slađe Delibašić (ex-Đogani) čuje i ničim izazvani razgnevljeni i starozavetno intonirani punk povik iz nekoliko devojačkih grla "Ništa lično!!!", dok Seksi Sandra, trenutno aktuelna kao učesnica Farme 4, u poslednjem singlu Siso, lažljiva preljubniku-zavodniku bez uvijanja nenadano "punkerski odrešito" poruči „Evo ti bombona, siso jedna, siši!“. |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari