Osmeh zelenog dana

Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević

 

U jednom od prošlih života ( „jednog zelenog dana“), kada sam bio novinar ovog portala, omiljeni radni zadatak mi je bio odlazak u studio Digimedia, gde je obično trebalo doći do vesti o tome kako neki zanimljiv autor ili bend snima album. Znajući da je to potencijalna zemlja čuda za beogradsko derište, urednik Goran bi pri dodeli zadatka obično podviknuo da se ne rasplinjavam, da donesem atraktivnu informaciju (jer treba konačno da naučim novinarski zanat umesto što filozofiram) i da se ne zadržavam puno. Dešavalo se ipak da je posao trebalo obaviti posle tzv. radnog vremena, i to su bili najlepši trenuci moje „novinarske karijere“ – gitarski sešni s Kraljem Čačka, Koletom iz Velikog Prezira...

Krajem maja 2008. u Digimediji sam tako upoznao Vladu Divljana. Kao što je uobičavao kad se vrati u stari kraj, Vlada i bend su zapucali u studio da isprobaju nove ideje. Tokom jedne pauze, uspeo sam da ga smuvam da kaže par reči za Popboks. Ono što diktafon nije zabeležio, međutim, bila je priča ne o novom albumu ili Vladinoj karijeri, već o... meni.

Jednostavno, Divljan me je razoružao svojom neposrednošću, duhovitošću i tokom priče su se uloge obrnule – postao sam tema najsrdačnijeg razgovora, kao da smo bili prijatelji koji se dugo nisu videli. Šalio se, zanimalo ga je čime se bavim i kako mi ide u životu, kakvi su mi planovi, gde izlazim, šta čitam... Na kraju, uz onaj posebni dečački osmeh, rekao mi je da je šteta što sam došao „po zadatku“. „Umesto da juriš u redakciju“ zadirkivao me je, „bolje da ostaneš da se prozezamo sa bendom. Možda napravimo poštenog muzičara od jednog kritičara.“

  

Građanka i Građani

 

Od tada je prošlo dosta vremena, i iako nas je Vlada prošle godine napustio, čini se da taj njegov osmeh još uvek jednako snažno pokreće ljude. Radeći na ovom članku, pokušao sam da odgonetnem šta je to u njegovoj prirodi i muzici što ljude iz različitih krajeva i epoha motiviše da mu se opet i opet vraćaju.

Jedan od takvih bez sumnje je Petar Rudić, vođa grupe Svi na pod s kojom se Divljan više puta našao na studijskim i koncertnim akcijama, počev od zajedničke pesme Zvuk ulice nazvane po imenu njegovog ranog benda iz vremena pre Idola, a zaključno sa singlom Neposlušna građanka koju su Svi na pod pre par godina zajedno snimili i koju uskoro na vinilu objavljuje izdavačka kuća Long Play. Neposlušna građanka je specifična je po tome što povezuje Vladu s mlađom generacijom muzičara i umetnika: spot koji takođe sledi je režirao i montirao Miloš Tomić.

Ova saradnja se tokom godina izrodila u veliko drugarstvo, koje za Petra ima poseban značaj jer je u srednjoj školi bio opsednut albumom Idola Odbrana i poslednji dani, a gitaru je kao klinac uzeo u ruke upravo zbog Divljana. Ispričao mi je o procesu pravljenja Neposlušne građanke: „Počeli smo da je snimamo 2011. Bojana Vunturišević i ja smo otišli na more u Rovinj, gde je bio i Vlada. Poneo sam laptop i još neku opremu, i tamo smo se super zezali. Od tada smo je svako-malo dorađivali“, kaže on.

Divljan je, dodaje, posedovao specifičnu energiju: „Visili smo u studiju kad god bi došao u Beograd, svirali, isprobavali razne ideje... ali kad biste s njim bili u društvu, veći deo vremena biste se kidali od smeha, prosto je bio takva priroda.“ Čini se, međutim, da se zbog popularnosti pojedinih pesama i humora gubilo iz vida kakav je gitarista i posvećenik Divljan bio. „Iz perspektive nekog ko ima svoj studio kroz koji su prošli brojni muzičari, mogu da kažem da nisam video čoveka koji se toliko trudi i bukvalno daje zadnji atom snage da bi snimak ispao dobro“, ističe Petar.

 

 

Nebeske teme, slike

 

U Vranju će večeras biti održano Veče posvećeno Vladi Divljanu, a glavni događaji biće emitovanje dokumentarnog filma Vlada slovenačkog reditelja Rudija Urana i izložba fotografija Nemanje Đorđevića Nebeska tema. Organizator događaja je Slađan Stojanović, dugogodišnji selektor tamošnje revije dokumentarnih filmova, a u najavi za izložbu pomalja se figura čoveka koji u ljudima budi onaj osećaj slobode svojstven dečaštvu: „Vlada i posthumno predstavlja simbol mladosti i neiskvarenosti koje su, uprkos svemu što se na ovim prostorima dešavalo i dešava, uspele da istraju.“

Beogradska Ustanova kulture Parobrod organizovaće 25. marta poseban program pod nazivom Dokumentarno sećanje... Vlada Divljan - Evergreen, koji će obuhvatati izložbe, projekcije i razgovore inspirisane Divljanovim životom. Producent ove ustanove Zlatko Crnogorac najavljuje izlaganje artefakta iz porodične kolekcije predmeta i instrumenata, kao i dosad nepoznate fotografije. Kao jedan od motiva za izložbu, navodi se da njegovo nasleđe predstavlja „ogledalo društvenih virova u kojima se zadesio, i u kojima je njegova muzikalnost uvek ostajala čista, i predstavljala jasan integritet, neprikosnoveno i sa osmehom izmicala olujama šunda, kiča i trivije koja je kuljala iz svih slojeva društva“.

 

Samo jedna ljubav

 

Iako je, pored Beograda, dugo živeo i u Australiji i Austriji, Divljan je za mnoge ovaploćenje beogradskog duha. Poznati režiser Mladen Matičević jedan je od njih. “Vlada je za mene bio simbol Beograda i primer onog dobrog u njemu, kao i onog što bi taj grad trebalo da bude“, rekao mi je u razgovoru povodom početka snimanja svog filma o Vladi.

Taj grad se u mnogome razlikuje od onoga što mi njegovi žitelji svakodnevno imamo pred očima, a Vladine pesme dale su mu poseban sjaj. Udahnuo mu je zanavek energiju i duhovni stav koji su ga i kao čoveka krasili, napravivši mesto koje podrazumeva radoznalost i spremnost za prihvatanje novih, drugačijih pogleda, iskreno deljenje, a sitna svakodnevna zadovoljstva i neočekivano dobri provodi se podrazumevaju... U realnom vremenu, međutim, grad u kom su bili mogući Idoli, izgubio je dosta od te aure na koju je bio toliko ponosan između ostalog i zbog sputavanja najtalentovanijih ljudi iz Vladine generacije tokom 90-ih.

Mladen je zamislio film kao „zajednički pozdrav Vladi“ koji će, u skladu s onim što je radio vođa Idola, biti neobično ispričana priča, dokumentarac koji koristi mehanizam igranog filma: Pripadam generaciji koju je zvuk Idola s početka 80-ih obeležio. To je muzika koja mi je promenila život“.

 

Purger koji kaze „bre“

 

Vladin drugi grad, onaj koji ga je uvek toplo prihvatao, bio je Zagreb. Rado se u intervjuima i neformalnim razgovorima prisećao lude atmosfere s koncerta Idola u Kulušiću '81, a ta vezanost je u poslednjem delu karijere izrasla u plodnu saradnju s gitaristom Azre, Filma, LeCineme, Vještica… Mladenom Juričićem Maxom i njegovim Ljetnim kinom. Singlovi Samo jednu lubav imam, Najlepša i Vodim te na more potvrdili su po ko zna koji put da je Divljan neprikosnoveni songrajterski šarmer i da je to osećaj koji ne čili s godinama. Zato je bend najavio da će, „u čast najvećeg gospodina rokenrola“ uoči njegovog 58. rođendana, 7. maja, održati koncert u Tvornici kulture na kom će gostovati Darko Rundek i Dino Šarun (Letu Štuke).

 

E-Max iz Konektikata

 

O godinama sa Vladom nedavno mi je pričao pijanista i profesor Aleksandar Šandorov kada sam ga sreo na njegovoj redovnoj pešačkoj trasi između Muzičke akademije i Kičevske ulice. Prošlo je 30 godina od kada su on i Vlada pasionirano krenuli da proučavaju i eksperimentišu sa elektronskim zvucima, zalazeći tako na sasvim novu teritoriju.

„Među tim silnim skupim spravama pojavio se E-Max koji je tada bio revolucija. Vlada i ja smo prodali neku staru opremu, otišli u Ameriku i kupili ga. Jednostavno, mnoge kockice su se sklopile – našli smo jeftine avionske karte, imali smo prazan stan koji nam je jedan prijatelj ostavio, a i samu spravu smo našli po povoljnijoj ceni u Konektikatu. Bili smo fanatici“, priseća se početaka saradnje Šandorov. On planira da napiše delo za klavir koje će biti sačinjeno od motiva iz Vladinih pesama.

 

Geolog u Kanadi

 

„A da nije postao muzičar“, kaže mi Predrag Buca Popović, nekadašnji novinar Džuboksa i osnivač Popboksa, „Vlada bi možda postao geolog i istraživao u osami u nekoj naučnoj laboratoriji u Kanadi.“

Radeći na Vladinoj biografiji, Buca ističe da ga je iznenadilo koliko je Vlada zaista voleo geologiju: “On definitivno nije studirao za diplomu, i ne zbog toga što mu roditelji bili poznati geolozi, nego zato što je, kao I muziku, stvarno voleo nauku. Znači - sedenje u laboratoriji, gledanje kroz mikroskop, dolaženje do zaključaka i saznanja koja ushićuju. Pričao mi je kako ima deo njega koji čezne za time da je istraživač na nekom univerzitetu, u potpunoj izolaciji, u miru, na „ti” sa kosmosom.”

Knjiga je bila Vladina ideja, javio se Buci ubrzo nakon dijagnoze i rekao “da ne zna tačno kakvu bi knjigu hteo, ali da hoće da počnemo.” Usledili su sati i sati druženja, kopanja po prošlosti – geologija Vladinog odrastanja, sazrevanja, sanjarenja.

“Ali“, Buca kaže dok sedimo u parkiću u Kopitarevoj gradini, na pljuvomet od Vladine garsonjere, “nismo stigli dalje od 1986. Iscurelo nam je vreme, a ostalo je još 30 godina njegovog života da se pokrije. Vlada je bio neverovatno produktivan. Kad sam popisao samo one njegove saradnje iza kojih je ostao zvaničan snimak, došao sam do liste od preko 100 sagovornika! I ono što me zapanjuje srećući te ljude je koliko je Vlada bio slojevit, bogat, dubok. Za svakoga svoj, ali uvek nas. Kao i zemlja, kao i univerzum.”

 

Ovo zeleno leto

 

U sadašnjem životu („onog zelenog leta“), bez ikakve ambicije, pre bilo kakve pomisli da bih mogao da napišem ove redove, odlučio sam da pod pseudonimom EjMarks snimim obradu obrade pesme Jednog zelenog dana.

Kao klinac, odrastao sam uz verziju Vlade i Gileta. Sada sam je, međutim, još pažljivije preslušao i primetio da je na planu forme ona, u stvari, napravljena kao džez standard, sa uporištem u akordskoj promeni I-VI-II-V kao osnovi zapadne popularne muzike (poput pesama Hougija Karmajkla ili Džeroma Kerna). Pokušao sam da zagrebem malo po tome, poigram se aranžmanom i vidim da li mogu da nađem neki zanimljivi ugao.

Rezultat je trebalo da bude moderno iščašenje – prelepa uspavanka pomerila se (makar samo u mojoj glavi) ka rifu i pentatonici, da bi na kraju završila nekom vrstom fijeste, slavljenja koliko svakodnevnog života i protoka vremena uopšte, toliko i onoga što je za mene suština i što će uvek ostati kad je reč o Vladi Divljanu kao autoru – drugačije, duhovito posmatranje sveta i tradicije, razigrano i oslobođeno od konvencija.

Jednostavno, a neponovljivo. Kao i njegov osmeh, koji me je tako davno zarazio.