Čuvari ognja

Glavni junaci Makartijevog Puta (izdavač oba romana je Beobook) su čovek i dečak, otac i sin, stradalnici lišeni imena i sigurnog utočišta. Njih dvojica tumaraju opustošenom Amerikom probijajući se kroz vatrom oprljene ostatke sveta. Kataklizma koju su izazvali ljudi dovela JE do kraha civilizacije, pepeo je prekrio zemlju i sakrio sunce.

Sva vegetacija je uništena, a malobrojni preživeli su u stalnoj potrazi za hranom. Apokalipsa je u ljudima probudila ono najgore; horde kanibala krstare zemljom i predstavljaju opasnost za sve koji im se nađu na putu. Čovek i dečak prolaze kroz srušene i spaljene gradove; putovati za njih znači preživeti, svako zastajkivanje može biti fatalno, svako odmorište poslednje. Put pred njima je pun opasnosti, cilj dalek i maglovit.

Za razliku od većine književnih dela, stripova i filmova koji se bave postapokaliptičnim svetom, u Putu eksploatacijski elementi nisu istaknuti u prvi plan. Makarti nas u priču uvodi postepeno, ne žuri, upoznaje nas sa svojim junacima, i tek kada ih zavolimo, kada počnemo da saosećamo s njima, pušta demone iz kutije.

Nasilje u romanu nije detaljno opisano, ali je izuzetno sugestivno i ostavlja snažan utisak na čitaoca. Zverstva o kojima Makarti piše su užasna sama po sebi, ali više od prizora surovosti i krvoprolića uznemirava ljudska degradacija koja ih prati. Bez obzira na to što Makarti piše o stvarima koje se nisu dogodile, napisano odiše bolnom istinitošću.

Šta ste sve spremni da uradite da biste preživeli? Da li biste bili u stanju da ugušite čovečnost u sebi, da otimate, kasapite, ubijate? Kako iz retrospekcija saznajemo, dečakova majka a čovekova žena odlučila je da svojevoljno napusti svet užasa u kome se obrela – samoubistvo je po njenom mišljenju bilo jedini dostojanstven izlaz. Drugi su pogazili ono ljudsko u sebi, postali kanibali, bestijalna bića lišena savesti i morala.

Čovek i dečak biraju treći, najteži put. Njih dvojica, zadojeni hemingvejovskom upornošću onih koji vode već unapred izgubljene bitke, odlučuju da se bore. Ono što ih održava u tom beskraju beznađa i pepela jesu ljubav koju osećaju jedan prema drugom i rešenost da moralno ne pokleknu, da čuvaju oganj, da ostanu ljudi bez obzira na nedaće.

Na kraju Puta Kormak Makarti ne uljuljkuje čitaoca u lažnu nadu. Ipak, surova doslednost je ublažena verom da iskonska dobrota u ljudskom biću postoji i u najtežim vremenima, čak i onda kad je već sve izgubljeno. Makarti poručuje da kao svesne jedinke možemo da biramo put kojim ćemo hoditi. Svi putevi ionako krivudaju ka kapiji smrti, ishodište je isto za sve, ali svako odlučuje da li će svoje putovanje učiniti dostojnim čoveka ili će podleći užasu i postati čudovište vredno prezira.

Put je košmarni pogled na jednu od mogućih budućnosti, ali ekstremnost piščeve vizije opomenu čini ubedljivijom i nagoni nas da dobro razmislimo o svom sledećem koraku.