Stand Up, People - Gipsy Pop Songs From Tito's Yugoslavia (1964-1980)

(Vlax Records/Asphalt Tango Records)


"Ljudska potreba za porodičnim stablom. Zbog imena i vlastitog socijalnog značenja u haotičnom svetu. Porodično stablo redukuje dezorijentiranost i opasnosti okruženja. (slobodan prevod)" - E.O.Wilson/The Social Conquest of Earth


"Pesma nas je tešila/Sudba nam se smešila/Ali vihor sudbe zle/od mene ga odvede". Evergrin Ramu Ramu, okretao se zajedno sa anđeoskim glasom četrnaestogodišnjeg Muharema Serbezovskog na singlici objavljenoj daleke 1964. godine. Krosover tarabuka ritmova, geršvinovskih figura na klarinetu, filigranska pratnja na harmonici, produkcija kao na najboljim "Turkish psych" ostvarenjima Erkina Koraya. Legendarni autor i interpretator, rođen u slavnoj opštini Šuto Orizari, danas na Romski prevodi Stari i Novi zavet, dela Rat i mir, Zločin i kazna, Sto godina samoće.

Pored ovog nesumnjivog bisera, na krajnje subjektivno osmišljenoj kolekciji Stand Up, People nalazi se još 18 pesama, koje su (uz izuzetak Ansambla Montenegro) mladi i emancipovani Romi snimili u periodu od 1964. do 1980. godine. Kompajlirala su je dva oksfordska doktorska kandidata, Britanci Philip Knox i Nathaniel Morris, na osnovu originalnih snimaka za diskografske kuće RTS-PGP, Diskos i Jugoton (od 1990. Croatia Records).

I pored vlastite kolekcionarske pasije, teško da bi im ovaj poduhvat uspeo da nisu naišli na neprocenjivo vinilsko blago u riznicama Narodne biblioteke Srbije. Navodno, krajnji cilj im je bio da se na neki način materijalno, putem tantijema, zahvale likovima koji su ih u audiofilskom i party-jaškom smislu zadužili.

A bio je to naporan poduhvat. Da ne pričamo o našem tradicionalnom prijateljstvu sa narodima i narodnostima sa britanskog ostrva. U intervjuu portalu The Quietus, Knox kaže: "No one else is mad enough to spend two years Skypeing really angry Serbians."

Za zapadnjake i potomke kauboja, verovatno su najzanimljivija tri snimka pokojnog Kralja Šabana Bajramovića, nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Mnogo pre nego što je bard svoj stil javno obogatio jazz i flamenco motivima i osvojio svetla svetskih pozornica. Tu su i tri pesme Kraljice Esme Redžepove, od kojih se naročito izdvajaju tropicalia i exotica momenti iz standarda Đurđevdan, Đurđevdan, objavljene 1969. i odprašene na tragu Peruanke Yme Sumac i najboljih radova Les Baxtera, Martin Dennyja i Eden Ahbeza.

Kontemplirati o tome kako je došlo do takvog melodičnog kruženja u svetu geografski i fizički razdvojenih ideja, podjednako je zanimljivo kao i teza o transferu Homo sapiensa sa afričkog kontinenta u Australiju. Nešto iz tog praiskonskog transportnog domena i fenomena dopire i iz ove, a i nekih drugih, u nizu i velom tajni obavijenih melodija.

Vrhunac i stvar zbog koje nama (poslednjim Mohikancima) vredi u više pokušaja i naleta preslušati Stand Up, People su nadzemaljska vokalna i instrumentalna interpretacija tradicionalne Mo Vogi Dukalla (1974). Orkestar Braće Koko iz Prizrena i Bedrija Misin postigli su na ovom raritetnom snimku nešto čemu je se povezom preko očiju teško proceniti rod, vreme, mesto porekla, rok trajanja, grad i broj. Poput pesme Exodus, Little Jimmy Scotta sa albuma The Source (1970).

Jednostavno i vanvremenski. Nešto što će još dugo da treperi u našim srcima.

Stand Up, People je solidna kolekcija za pijanke i sedeljke. Kao što vidite, ponekad i za dublje, nerazumljivo ćumuranje. O njenim krajnjim dometima niko nije dovoljno kvalifikovan da donosi ozbiljnije i konkretnije procene. Osim možda onih koji se najmanje pitaju i čiji se glas najmanje čuje - samih Roma. Nažalost.