Knjiga o muzici

(Laguna)


 
"Čitajući Žarka, ja sam čitao i sebe; ispisujući sebe, ja sam istovremeno ispisivao Žarka"


Često se otima kontroli "pisanje o muzici" i to danas nervira mlađahnu publiku žednu informacija, ali ne i tuđih pridika. Tekstovi muzičkih novinara Richarda Meltzera, Julie Burchill, Paula Morleya, pa i Greil Marcusa posustaju pod binarizacijom i anonimizacijom autorstva u novom sistemu vrednosti i doba youtubea, filesharinga, blogosfera, mailordera, newslettera i reklama. Privatni problemi, M. Thatcher,  menopauze, Aristotel, recenzije nepreslušanih albuma, Platon, istorija popa posmatrana kroz "perspektivu" hita Can't get you out of my head Kylie Minogue, John Wayne... zanimaju retke i uglavnom starije čitaoce. Danas je svako svoj privatni problem i svoj privatni"gonzo". Zašto razmišljati i o tuđim mukama i nevoljama?

Prozni autori su u svojim tekstovima o "muzici" uvek bili "precizniji". Podsetimo se Bernhardovog romana Der Untergeher u kom se mešaju perfekcija imaginacije literarnog čina sa perfekcijom biografije i pijanističke izvedbe Glena Goulda ili Foster Wallaceovog Otkrića beskonačnog u biografiji velikog uma  XIX i XX veka, matematičara Georga Cantora. Nekad je i matematika "muzika".

U tom smislu i pogledu, verovatno i ovaj prikaz "četveroručnog" poduhvata najvećih literarnih umova srpske emigracije danas, Žarka Radakovića i Davida Albaharija, mogao bi da završi kao zaobilaženje teme jer tako je počeo. Zaobilaženje teme: "muzike" je ponekad najefektniji način da se pisci, recenzenti i oni koji to pokušavaju da budu, približe centru same "teme". Muzike i književnosti i obrnuto. Intrigantno.

Ideja za celu knjigu je na prvi pogled krenula posle zajedničke posete koncertu kalifornijske reggae postave Groundation u Kelnu, mestu gde danas živi i stvara Radaković. Već posle kratkih uvoda, ispostavlja se da nije u pitanju samo puko i naizmenično "pisanje o muzikama" koje autori vole i na obostrani nagovor pokušavaju da zavole, nego i pisanje o jednom zemunskom prijateljstvu, pisanje o drugima i u prvoj liniji pisanje o sebi. Muzika je inspiracija i okvir, a sam Albahari u uvodu kaže: "Čitajući Žarka, ja sam čitao i sebe; ispisujući sebe, ja sam istovremeno ispisivao Žarka".

"Ispisani" delovi Handkeovog prevodioca i prijatelja Radakovića su duži, "nedisciplinovaniji" i ekspresivniji. Tako u priči o Albaharijevim favoritima Morphine (trio pokojne legende na slajd bas gitari sa dve žice, Marka Sandmana) on koristi priliku da doda: "Pisanje mi je u međuvremenu postalo važno koliko i disanje, ishrana, fizičko kretanje..." S druge strane u najkraćem, ali i nekako najjačem izlaganju u celoj knjizi: Ništa o Bradu, Albahari u pokušaju da sabere utiske o Radakovićevom ljubimcu, jazz pijanisti Bredu Mehldau, ne krije svoju iskrenost: "ZNAO SAM da će to da se desi, da će mi Žarko zadati nesavladiv zadatak..."

Kad Radaković opisuje muziciranje Billa Frisella, citira i tekst o nekadašnjem partneru gitariste iz benda Naked City, saksofonisti Johnu Zornu i tu, namerno ili ne, (za)daje fiktivnu definiciju svog autorskog stila: "John Zorn je bio i ostao majstor tehnike kolažiranja". Gledano kroz muzičku prizmu, Radakovićevo baratanje rečima je i "country, calypso, death metal trash rock, B-movie-Soundtrack... ambijentalna muzika za koktel-barove..." i to vrtoglavo žongliranje drži tenziju tokom čitanja da vam moć zapažanja ne opada ni u jednom trenutku.

O tome šta je Albahari sve u stanju da postigne i opiše svojim izbrušenim filigranskim jezikom ne vredi gubiti tuđe i suvišne reči. Postoji jedan tako snažan deo pred sam kraj, Priča o zarazi i triju Medeski, Martin & Wood kad se karakteristični tok pripovedanja u jednom pasusu naglo prekida. Kako bi trebalo da izgleda jedan "razgovor sa samim sobom"?

Možda je ipak najbolje da uzmete ovu knjigu u ruke i čitajući sami dođete do tog naglog prekida misli. Vredi. Čak i u slučaju da su svi od navedenih muzičara vama nepoznati.