Malo je pop pojava koje imaju tako širok spektar delovanje kao Pet Shop Boys. Njihova upotrebna vrednost pokriva teritoriju od diskoteka do rockerskih spavaćih soba. Njihova plesna, emotivna i prilično socijalno angažovana muzika ima mnogo lica.
EXIT– Dan četvrti
Malo je pop pojava koje imaju tako širok spektar delovanje kao
Pet Shop Boys. Njihova upotrebna vrednost pokriva teritoriju od diskoteka do rockerskih spavaćih soba. Njihova plesna, emotivna i prilično socijalno angažovana muzika ima mnogo lica.
Lice koje su tajanstveni Chris Lowe i živopisni Neil Tennant, sa pojačanjima u ljudstvu i scenografiji neuobičajenim na Exitu, najviše pokazivali publici na Main stageu poslednje večeri festivala, jeste ono koje je teatralno, zabavljačko.
Ličili su na Kraftwerk i Boney M, The Residents i The Smiths, ali najviše na sebe same iz 80-ih i sa početka 90-ih. Balade velike-kao-život, a takvih Pet Shop Boys nisu malo iznedrili, gotovo su sasvim ustuknule pred hitčinama kojih su u karijeri imali na pretek.
Iako potencijalno frustrirajući za ljude koji ih prate dovoljno da bi preslušali njihov izvrsni ovogodišnji LP Fundamental, takav pristup bio je sasvim u skladu sa prilikom. Exit, uostalom, mnogo više liči na ogromnu diskoteku nego na spavaću sobu.
Marko Artuković
SCISSOR SISTERS: Moulin Rouge
I taman kad sam bio spreman da uspeh festivala pripišem super-starcima,
Scissor Sisters su razneli Main stage svojom neverovatnom energijom i spasli nas od ideje da ne mora sve na Petrovaradinu da bude 40+, strejt ili gej, da bi zapalilo publiku. Činjenica da je bend uz Franz Ferdinand uživo najuzbudljiviji (i vrlo bitno – najaktuelniji) bend na ovogodišnjem Exitu je dala instant rezultate. SS su postali headlineri iza headlinera.
Ni to što su svirali pola novog albuma (apsolutni hit, I Don’t Feel Like Dancing, saradnja sa Eltonom Johnom), koji izlazi tek u septembru i čak ne može da se štrpne preko internet downloada, nije smetalo publici da uživa i đuska kao da sve već debelo poznaje neko vreme. Onda možete da mislite kakva je bila atmosfera na Comfortably Numb, Take Your Mama Out i naročito Filthy Gorgeous.
Neviđena hemija koja postoji između harizmatičnih Jake Shearsa i Ane Matronic je bio entitet sam za sebe na bini, gde su oni gotovo bez ikakvih ekstra efekata, sami pravili atmosferu Moulin Rougea uz pomoć benda dostojnog Pink Floyda. I to uz davanje benda do kraja na sceni i glasom Shearsa koji može da bude i ozbiljan kada želi (Mary).
Na sve to se još nameće i ideja da je Srbija možda makar na sat i po postala jedno normalnije mesto, jer konačno nikome iz benda nije završila flaša u glavu za izjavu Ane Matronic da bi se dohvatila sa nekim od kršnih momaka iz Srbije, ali da to preporučuje svima odavde koji to žele, muškima i ženskima.
A sa rođendanskom pesmom za Neila Tennanta, koji se na kraju popeo na binu da mu Jake Shears čestita, imam samo dve reči za vas: Filthy Gorgeous!
Vladimir Petković
JUNKIE XL: Narodni big-beat
Početak nastupa poznatog amsterdamskog DJ-a i filmskog kompozitora (The Animatrix, Team America, Kingdom of Heaven), sa satom zakašnjenja, bio je samo još jedan u nizu propusta u satnici na prometnoj Fusion bini.
Za to vreme smo se podsetili se ex-yu romantike Nene Belana (vrlo dobro muziciranje), ali se izjalovio plan za njujorške glamere Scissor Sisters, a neki već pomalo umorni su se iznervirali zbog više uzaludnih šetnji od Maina do bine pokraj Muzeja grada na tvrđavi.
Elem, sinoć je plesna muzika zaposela još jednu binu, a neki zatečeni (i oni u prolazu) nisu krili iznenađenje punokrvnim big/beakbeat ritmovima Junkie XL-a na mestu na kojem ih nikako nisu očekivali.
Prostor se, međutim, vrlo brzo popunio, svi su se za kratko vreme prilagodili i odmah počeli da uživaju u setu-koji-bi-mogao-svakom-da-se-svidi. Snažni puni ritmovi, prijemčivi remixi u pop-vokalnom pakovanju (opet neizbežna Fight for Your Right Beastie Boysa), i veoma aktivni Tom Holkenborg (pravo ime remix majstora Junkie XL - a ) koji neprestano animira publiku obezbedili su sasvim solidnu zabavu. Moderno i popularno – skoro kao Fatboy Slim.
Aleksandar Pavlić
CHIKS ON SPEED: Tri devojke i laptop
Internacionalni trio, okupljen krajem 90-ih u Minhenu, se pojavio na Main stageu nešto posle pola devet.
Nastup
Chiks On Speed, kako scenski tako i muzički, bio je nesvakidašnji (naravno, samo onima koji ovaj bend nisu videli 2004. u Beogradu, a takvih je na Exitu bilo puno). Kako to otprilike izgleda? Preko soničnih matrica COS puštaju svoje glasove u rasponu od dreke do vrištanja; na bini izgledaju kao da im ništa nije sveto.
Provokativne parole njihovih pesama uglavnom udaraju po potrošačkom društvu i manjku s(a)vesti (Fashion rules!, Euro-trash girls...).
Vrhunac koncerta bila je izuzetna izvedba pesme We don’t play guitars. O energiji COS nisu morale da brinu, pošto su sve vreme bile na granici dobro osmišljenog nastupa i haosa. Sat vremena thrash arty scenografije i zaprljane electronike bilo je više nego dovoljno publici koja je ipak čekala nešto mekše tonove.
Na kraju ostaje nam da se nadamo da će dovođenje barem jednog autora iz žanra indie elektronike postati mala tradicija main stagea. Samo za sladokusce.
Nebojša Marić
KANDA KODŽA I NEBOJŠA: Pre oluje, pretežno do umereno...
Donosioci najboljeg prošlogodišnjeg domaćeg albuma po izboru redakcije Popboksa
Prekidi stvarnosti nastupili su, naknadnom intervencijom na programu festivala, na Main Stageu. Postajući, zasluženo, jedini domaći bend
koji postoji koji ove godine nastupa pred najvećom livadom Exita.
Njihova muzika je – bar za sada – kod kuće u znatno manjim prostorima. To ne znači da je ovaj izlet bio loš. Ipak, KKN, više zbog datih okolnosti nego zbog nedostatka iskustva sa tako velikim pozornicama, nisu uspeli da dostignu gustinu zvuka i atmosfere kakva je karakteristična za njihove svirke. Jednostavno, nedostajalo je koncentracije kakva je potrebna za prepoznatljivi zanos kako kod frontmena Olivera Nektarijevića, tako i kod publike KKN.
Pitanje je da li bi i sam Jim Morrison zablistao dok se ljudi još okupljaju, preti ozbiljan kijamet i osoblje festivala prekriva opremu najlonom.
S jedne strane, nastup KKN u kasnijem terminu na Fusion Stageu, po lepom vremenu, bio bi siguran pogodak; opet, KKN su koncertno izvanredno aktivni, pa nije teško videti ih u za njih uobičajenom intimnijem izdanju, a simbolični značaj pojave KKN na Main Stageu ne bi trebalo zanemariti.
Marko Artuković
SLOBODAN TRKULJA: Trkuljanik/Trkuljanopolis
Vrsan svirač, duvač i pevač
Slobodan Trkulja je nepunih sat vremena zab(or)avljao publiku krosoverom tradicionalnih etno motiva i modernih sinti i muzak zvukova, šumova i talasa. Njegovom tehnikom, udisanjem i izdisanjem neka se bave stručna lica, profesori, muzički menadžeri, proizvođači keramičkih pločica i opreme za javne i privatne toalete.
Kao nešto zahtevniji konzument, nisam mogao a da ne odahnem od olaksanja što, u svoj svojoj razvodnjenosti, Slobodan nije uspeo da iz olovnih oblaka (koji su se zlokobno nadvili nad nama) prizove kišu.
Raščinjenost, nedostatak magije, enigme i mitoloških elemenata u većini metafizičkih parametara ne dopuštaju da u našem mozgu ostane bar poneki neizbrisiv trag (osim ovog kratkog prikaza i nezaboravne Majkl-Fletli-vodootporne-Lord-Of-D-Dens frizure). Šteta!
Sve smo to u mnogo boljem izdanju čuli u ranim radovima npr. australijskih Dead Can Dancea, ali i nekih drugih domaćih autora.
Slobodan se na kraju prekrstio, napustio binu sa svojim diplama, frulama, klarinetima i ostalim duvaljkama/travkama, a mi uzdahnuli od olakšanja jer smo stigli na korak blize nastupu dragog Šabana Patrika Bajramovića.
Dario Stajić
ŠABAN BAJRAMOVIĆ: Godfather of everyone
Nastupi harizmatičnog kralja romske, ciganske, džipsi (i kako li se sve to već zove politički korektnim, a umetničkim, kafanskim, antiumetničkim, intelektualnim i ostalim nekorektnim krugovima) muzike, ne mogu i ne smeju nikoga da ostave ravnodušnim.
To nije doživljaj koji se pamti po neumerenom pijanstvu, kreveljenju neizivljenih balavaca u crvenim majicama sa natpisima Kuba, Che, Tito, Srbija, USA... To nije lutanje pogledom po moru razigranih devojaka, cura i žena koje uvijanjem trbuha u ritmovima rumbe, sambe, regea, salse ili tanga u moru razbarušenih kosa čine okean najlepših ljudskih stvorenja na svetu (Srbija je nadmašila i Rio i Rim po lepim ženama!).
To jednostavno nije ni ljutiti pogled basiste ka kamermanu kojim ga tera sa bine. To nije ni velika platnena kulisa s natpisima Renault, Michelin i uzdignutom rukom Fernanda Alonsa. Komad reklamnog platna, kojim se poigrava neobuzdani, nepredvidivi vetar.
Na kraju priče to jeste i to, ali zapravo i nešto mnogo mnogo više. To je san koji ste negde daleko zakopali u nadi da ga nikad u životu nećete izgubiti ili prokockati. A onda ste, mnogo godina kasnije, upoznali nekoga koga volite daleko više, iskrenije, bolje, bolnije i tužnije, daleko više i daleko daleko daleko dalje - iznad svega. I s tom osobom pokušavate da nađete mesto gde ste taj, upravo taj san, sakrili od sebe.
Po intenzitetu, emocijama, ljubavi i veri, jedini nastup koji sam gledao u ovoj godini, a da mogu da ga poredim sa Šabanovim je nastup Andre Williamsa. Ako niste bili u prilici da ih vidite uživo, učinite to. Pre nego što bude (pre)kasno!
Dario Stajić
Foto: Stanislav Milojković, Exit, Beta
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.