Kao i svako drugi, i ja fantaziram o tome da ću jednog dana čuti savršen album na našem jeziku. Mereno tim očekivanjima, ujednačenost i višeslojnost ove inače stilski uspešno raznovrsne ploče pokazatelji su kvaliteta bliskog antologijskom
Odličan primer kako nečija odsutnost samo pojašnjava njegovu veličinu -posle hiatusa Olivera Nektarijevića (višegodišnjeg boravka u SAD, pre nego što je ponovo okupio ovaj bend), sa samo još jednim originalnim članom na raspolaganju, novi album
KKN s lakoćom potvrđuje ono što smo znali, a da svi nisu bili spremni da priznaju: ova grupa je jedinstvena pojava u istoriji srpske rock scene. Takav nivo konsekventne lirsko-političke angažovanosti, uz neospornu muzičku originalnost (nepravilna fuzija reggaea, jazza i rocka, za koju su sposobni samo neupitno talentovani ljudi), jednostavno u njoj ranije nije postojao.
Za prethodnu generaciju ovdašnjih rock muzičara važila su sasvim druga pravila: u vremenima u kojima se slobodan vazduh udisao samo škrgama metafore, nije bilo lako biti pobunjenik. Naime, koliko god komforne bile, 80-te su bile vreme u kome se ništa nije smelo javno dovesti u pitanje i u kome je samo visoko-metaforičan jezik imao smisla, te je i pobuna lebdela negde u oblastima snažne simbolike za sve njih - od Šarla, preko Discipline ili EKV do Obojenog. Kad se društveni set-up promenio tokom 90-ih, i poezijasuprotstavljanja se morala promeniti – kako su stvari postajale ogoljenije i siromašnije, tako su se menjala i njena jezička sredstva. Metafora je ranije bila jedini dopušteni oblik pobune, ali u novim okolnostima siledžijske političke pornografije, kad su svi javni vidovi pobune odjednom postali dozvoljeni, pa samim tim i suštinski bezvredni - metafora je za generaciju KKN postala poslednji smisleni jezički obrt. I u tome su rafinirane regeovske Oliverove metafore i direktne nežnosti zadobile odsudnu oštrinu u vremenu posle svih javnih protesta.
Koliko su bili u pravu, pokazao je već prvi regularni album Igračka-plačka , na kome se 1997. konačno u punom obliku pojavljuje beogradski hedonistički spleen iz ratnog doba, te formuliše Oliverova emotivna politika individualnog čina, kao i pomenuta nadahnuta smesa muzičkih stilova. Koliko god još ranija, "nadrealistička" faza KKN bila značajna za beogradsku klimu u underground krugovima, oni su - bolje nego iko - tek ovim albumom izrazili jedan sveprisutni generacijski sentiment i po tome postali posebno dragi svima koji su tad još uvek imali vremena da slušaju muziku. U ovome je posebnu ulogu odigrala činjenica da su Oliverovi stihovi bili na srpskom jeziku, iz kog je odjednom iskuljala slikovita masa tipičnih stanja i osećajnih senki tog vremena, lirika čija slatko-gorka aura spada u ključne dokumente o trenutku u kom je nastajala.
Upravo je gromada osećajne vrednosti KKN ostala da visi u vazduhu i postavlja pitanje o logici mogućeg povratka KKN u jednom drugom vremenu.
Prekidi stvarnosti , na svu sreću, ne predstavljaju ništa više ni manje od onog što su KKN uvek predstavljali - seriju pesama o gradskom životu, lični muzički spomenar sa one strane infotainmenta i napuštenih gradskih životopisa. Najvažnije je što, posle engleskih eksperimenata na drugom albumu (Become , 2000), opet čujemo jednog Olivera koji se sa dečjom snagom uverenja vratio pisanju na našem jeziku - prosto niko ovde nema taj isceliteljski bezobrazluk da nam umesto desparatnog ogorčenja nad zemljom u kojoj niko nikom nije više potreban, sa osmejkom servira nadu u najgorim časovima i uverljivu ponudu za međusobno spasavanje.
Malo siroviji, rockerskiji zvuk, malo grublji prelazi, ništa to ne menja - KKN i dalje dolaze sa onog mesta "gde strahovi umiru", i nema smisla porediti ih sa nekadašnjim, možda sofisticiranijim sazvučjem prethodna dva albuma, jer je supstanca ostala ista. Bilo bi glupo kad bi se grupa ponavljala - to se istinski kreativnom svetu i ne dešava, a još manje je moguće ako više od pola nekadašnjih članova više nije tu. Sa te strane, Oliver i novi drugovi ne duguju nikom ništa, jer su pošteno pokušali da budu KKN za ubogo apatične dvehiljadite, sa svim pripadajućim rizicima - u svetu u kome KKN stvaraju, trijumfi su nepotrebni, dovoljne su male, lične pobede - tako je i ova ploča kreacija pobednika u preživljavanju, s čim nam je stvarno lako identifikovati se. Činjenica da su KKN ostali grupa jednakog emotivnog naboja i sa jasnim muzičkim kompasom, mada više nema represivnog sistema koji nam je svima visio nad glavom, govori dovoljno o živom talentu koji je ovde na delu, nasuprot čitavim društvenim i političkim projektima koji su propali od viška demokratije u međuvremenu.
Kao i svako drugi, i ja fantaziram o tome da ću jednog dana čuti savršen album na našem jeziku. Mereno tim očekivanjima, uz razne moguće primedbe, ujednačenost i višeslojnost ove inače stilski uspešno raznovrsne ploče pokazatelji su kvaliteta bliskog antologijskom - ne znam koju bih pesmu tačno izdvojio u ovom setu: Kad oživimo je niz slika koji vas usisava u sebe i kad je čitate na papiru i kad je slušate - svakako je glavni hit favorit, sa svojim abrazivnim psihodeličnim reggae zvukom.
Plaše dečake i Polako su vinjete o zebnji novog nesnalaženja u kojima Oliver povremeno direktno razgovara sa samom Zveri, stojeći na onom raskršću na kojem je neko pre njega prodao dušu đavolu. Danas nebo silazi u grad , sa svojim "seventies" instrumentalnim delom koji pred kraj priziva Santanu, oduševljavajuća je, pošto širi zvučni spektar ploče u neslućenim pravcima, baš kao i dve druge moderne muzičke ekskurzije - Ton po ton i Every Nation - sa svojim naklonom ka drum ‘n' bass estetici. Uvrštavanje tradicionala Hallellujah (izvedeno po HR-u), predstavlja umetničko priznanje pripadnosti određenoj tradiciji za koje smo znali da će desiti, kao što smo znali da će Disciplina jednog dana odsvirati Tobacco Road . Najsvetliji dan i Demons uokviruju ploču u skoro blues tonovima, koji još jednom pokazuju da su KKN bili i ostali autori najsnažnijih stranica osećajnog dnevnika jedne mladosti u debelom škripcu.
Mada je puno toga u okolnostima nastanka govorilo protiv ove ploče, ona predstavlja još jedno veliko izdanje u već sad jedinstvenom KKN katalogu: ovo je ponekad muzika za tiho plakanje i gledanje u ogledalo pritom, često muzika za oslobađanje nakupljenog jada u grudima, a stalno muzika od koje nas nikad neće biti sramota.
Komentari
-
zvone (gost)
| 27.07.2008. 10.24.13
e samo da mi jih je vidjeti i čuti i kod nas,ljubljana.
-
rock girl (gost)
| 13.08.2008. 01.07.32
stvarno su strava...sve naj,naj...
-
boky (gost)
| 23.08.2008. 11.01.44
Da li imas jos komentara da procitam?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.