From Here We Go Sublime

Svaka pesma s Fieldovog prvenca nastala je u nekoliko jednostavnih koraka: on bira neku već snimljenu pesmu (npr. Hello od Lionel Richija ili Under Ice Kate Bush) u kojoj traži delove dužine do jedne sekunde pogodne za semplovanje, a potom ih smešta u besplatan švedski tracker iz 90-ih i dosnimava gitare, klavijature i bubanj.

Willner pesme miksuje uvek uživo, bez ikakve mogućnosti da eventualne greške (od kojih se nekolike mogu uočiti na albumu) naknadno ispravi. Međutim, kako priznaje, to radi pre iz želje da što brže kompletira pesmu nego iz ubeđenja da će tako postići "prirodniji" zvuk.

Uprkos tome, The Field ostavlja utisak neverovatne doslednosti i ne pokušava da sakrije neprikosnovenu vlast muzičkih zakonitosti kojima se vodi. Upravo to će mnoge odbiti, jer među poštovaocima popularne muzike često vlada verovanje da je iskoračivanje iz ustaljenih normi i prihvaćenih muzičkih zakonitosti poželjno i dovoljno da neko delo postane revolucionarno.

A ipak, često se zaboravlja da je uspostavljanje novih zakona neretko teži i značajniji posao od rušenja starih. I baš zato što je reciklaža bunta postala uobičajen, lak i još uvek veoma dobro prihvaćen recept, stvaranje novih kanona postalo je daleko dragocenije. Osim toga, Wilner ne pokušava da prevrne sva stara pravila naglavačke, a tamo gde ih menja, čini to majstorski. Kreativnost je ovde ispoljena više na planu opšte ideje i kompozicije nego izvedbe. Baš zato je i izvesno da će se uskoro pojaviti mnogi koji će, podstaknuti Fieldovim uspehom, pokušati da oponašaju njegov rad. I u tome nema ničeg lošeg.

A u čemu se zapravo sastoji ta "doslednost"? Sem poslednje (naslovne) numere, tempo albuma je maltene identičan. Ritam je neverovatno jednostavan u poređenju s onim koji koriste njegovi savremenici, minimalno se menja tokom pesme i uvek je u četvoročetvrtinskom taktu (sa bas bubnjem na svakoj četvrtini). Isti takt se ponavlja bezbroj puta, a odseci su uglavnom nestandardne dužine, koja nije slučajna već smisleno odabrana.

Ako umete da uživate u lepoti pesama koje se oslanjaju na duže muzičke celine, ovaj album će vam svakim novim preslušavanjem sve više ulaziti pod kožu, jer ćete te celine sve bolje razumevati. Svaki naizgled proizvoljno izabran sled otkrivaće vam vremenom svoju pravilnost, zbog čega je „svaki put sve čarobniji“. Možda će vam se i pesme koje u proseku traju preko šest i po minuta činiti prekratke.

Naravno, ništa od ovoga vam se ne mora dogoditi, mada to sasvim verovatno znači da ni inače ne volite elektronski, instrumentalni ili zvuk bez relativno brzih harmonijskih promena. Ali kao takav, ovaj album zaslužuje najvišu ocenu.

Ne zaboravimo: možda se može i igrati uz The Field – tempo je odgovarajući, a neke pesme (The Little Heart Beats So Fast) zaista zvuče kao potencijalni klupski hitovi. Stvar je samo u tome što ovo izdanje ima toliko toga uzvišenijeg da ponudi da će vam verovatno tek nakon ko zna kog slušanja pasti na pamet i podijum za igru.

Audio:

• Everday
• Over the Ice

Video:

• Over the Ice