We Shall Overcome: The Seeger Sessions

Bruce Springsteen je očigledno došao u godine kad svaki čovek poželi da sredi malo račune sam sa sobom. U tom trenutku neko se okrene veri, neko pronađe novi revolucionarni žar, neko novu devojku, a Bruce je pogledao u mentalno ogledalo i tamo zatekao Boba Dylana. Ali ne samo njega... njegovo ogledalo bilo je gusto naseljeno likovima koji su na Dylana ličili, ali su bili puno stariji

Ceo rock ‘n’ roll establišment u SAD danas se nalazi u situaciji da bira između predavanja očiglednom totalitarnom porivu njihove sadašnje vlasti i tako izneveri sopstveno nekonvencionalno odrastanje, ili da počne da se obraća javnosti na drugi, probudilački način, ne više metaforično i neuvredljivo, nego tako da zabride uši onima koji ih još imaju. Došla su nova srećna vremena i niko se više ne seća ni hladnog rata, a kamoli vijetnamskog, neki opsenarski politički trikovi mogu opet da prođu, pa ih neko u Americi i primenjuje – sa druge strane, Springsteen i drugi ljudi sa dužim sećanjem na bol znaju šta može da se krije iza svakog zubatog osmeha nekog polit-karijeriste, iza svake razvijene zastave i sjajne značke na reveru, iza složnih medijskih grupisanja.

Prošlogodišnji Bruceov album Devils and Dust, klasičan je primer potrage za smislom kog je nekad bilo, koliko kroz povratak na teme koje su ishlapile iz popularne muzike, toliko i kroz povratak na zvukove koji su činili taj smisao – violine preko roots rocka, mandoline i bendžo, tu i tamo usna harmonika. U očekivanom istorijskom poretku svemirske pravde, upravo je Bruce Springsteenu dopalo da se njegovo lično svođenje računa podudari sa svođenjem računa sa nacijom i nacionalno-patriotskim sentimentima - dubina bunara nad kojim visi Amerika jedva se može sagledati, ali je Springsteen bar rešio da u ime svih pogleda pravo u mrak, jer je on i te kako njegov lični mrak «na kraju grada».

Pod takvim okolnostima emotivne urgentnosti, Springsteen je na prošlogodišnjem izdanju našao za shodno da se vrati svom najintimnijem i najrudimentarnije odsviranom albumu Nebraska (1982), a ne orkestriranom rock ‘n’ rollu koji ga je proslavio sa Born To Run (’75) i Darkness On The Edge of The Town (’78. Odjednom je počeo i da peva pomalo nazalno, nalik na Bob Dylana, te da kao i sam Dylan, upotrebljava istoriju američke muzike kao biblioteku. Tako je Springsteen - savest američkog rock n rolla - konačno napravio korak koji je toliko želeo u pravcu pretvaranja u Dylana – pesničkog vizionara američkog rock n rolla. Nažalost, ne mnogo uspešan korak, jer u Bruceu nikad nije bilo ničeg iznenađujućeg, niti zrna istinskog ludila, kakvo je Bob imao uvek na pretek, makar u kalkulisanom obliku.

Ova transformacija Brucea u Boba novog vremena, na sreću, ima i svoje upravo objavljeno novo poglavlje We Shall Overcome – The Seeger Sessions. Kao što je Dylan sa grupom The Band na Basement Tapes (‘75) pohodio kompletnu ostavštinu američke folk muzike, odakle potiče veliki deo rock n roll ikonografije i motiva, tako je i Springsteen pokušao da nađe stare pesme koje bi funkcionisale kao svima razumljive poruke za rešavanje današnjih problema. Ovakav postupak izgradnje odnosa prema istoriji američke muzike, sam po sebi je paradigma koja svedoči o tome da Amerika nije ono što bi ljudi koji vode televiziju želeli da ona misli da jeste. Postoji i trodimenzionalna Amerika, kojoj je Springsteen uvek bio pouzdan svedok

Senke te Amerike Springsteen je opet posetio, oživljavajući jednog od najupečatljivijih likova iz njene paralelne istorije: Pete Seegera. Autentični tamošnji levičar, još uvek živi inspirator savremenog protestnog urbanog folk pevanja. Osoba koja je svirala i pevala sa Woodie Guthriejem, neospornim ocem savremenog folka. I konačno, poeta koji nalazi da gitara, narativni stihovi i ljudski glas na najbolji mogući način opisuju moderno stanje sveta.

I mada je Springsteen u svojoj karakterističnoj prostodušnosti slabašan kao novovremenski Dylan, i mada je i ideja vraćanja repertoaru Pete Seegera izašla iz Dylanovog umetničkog i političkog postupka, postoji nešto čemu se može verovati u ovoj Bruceovoj potrazi – Seeger nipošto nije model za ugled koga bi bilo lako objasniti današnjoj omladini. Prvo, rođen je 1919 i još uvek je živ, znači seća se mnogih lažova koji su vodili SAD, što se danas smatra neverovatnim (kao da je Clinton prvi i jedini...). Drugo, javno se izjašnjava kao komunista, što je danas na nivou putopisne zanimljivosti. Treće, najčešće je pevao pesme o socijalno ugroženima, što je kategorija u kojoj se danas nalaze svi i niko.

Ovaj album je započet 1997 kao jedna pesma za kompilaciju obrada Seegrovih pesama Where Have All The Flowers Gone: The Songs Of Pete Seeger. Po Bruceovim rečima, pre poziva da za tu priliku napravi svoju verziju više nego legendarne We Shall Overcome, on i nije imao mnogo pojma o folk muzici, niti Seegeru, a potom je nabavio i preslušao sve što je mogao. To iskustvo ga je verovatno dovelo do raznih već navedenih zaključaka, od kojih je najvažniji bio da rock n roll duguje mnogo američkom gradskom folku, pre svega kao prenosiocu mnogih poetskih motiva kroz vreme koje se proteže više od sto godina unazad.

Suprotno uobičajenoj tehnologiji pravljenja ploča, Springsteen je ove snimke napravio svesno sprovodeći dokumentarni postupak. Naime, upoznavši grupu uličnih njujorških muzičara bez određenog imena, Bruce ih je u dva navrata 2005 i 2006 okupio na svojoj farmi i bez ikakve pripreme i osmišljavanja aranžmana odsvirao ono što je želeo. Pesme su aranžirane dok su svirane, sa njim kao dirigentom ili vodičem koji povremeno izvikuje ko kad treba da uskoči. Potraga za stvarnom muzikom vodila je i njega u susret stvaranju situacije sa minimumom proračunatosti, i maksimum neizvesnosti, a za greškama se onda žudi.

Sama ploča je sastavljena od pesama koje su više posveta svetu iz koga dolazi Pete Seeger, nego baš samom Seegeru. Čistunci, hronolozi i istoriografi možda neće biti prezadovoljni, ali namera autora je očito bila da se muzika u kojoj je reč ponovo doživi i u tom smislu je Seeger samo izgovor i povod da se u tom smeru krene. Springsteen je napravio najtopliji mogući omaž svetu folk muzike, onako kako je on vidi, na neki način konačno došavši kući.

Pošto počne sa dve poskočice – Old Dan Tucker i Jesse James - od kojih druga ima oblik skrivenog socijalnog protesta, Bruce nam otkriva prvi aktuelni razlog za sastavljanje ove ploče kroz osećajni vrhunac koji nudi sledeći par pesama: Mrs McGrath, stara antiratna, irskog porekla i O Mary Don't You Weep, gospel tradicional koji se vremenom pretvorio u pesmu pokreta za slobode. Još par pesama religioznog porekla potcrtavaju vezu sa pokretom za građanska prava, i one su i najuzbudljivije, pre svih Jacob's Ladder i Eyes On The Prize, koje su otpevane i odsvirane sa takvom emotivnom aktuelnošću da pomislite da borba upravo počinje. Pay Me My Money Down, s druge strane, izvlači u prvi plan svima razumljivu svakodnevnu dramu te borbe. Konačno, storije o herojima koji su se borili protiv očekivanja okoline, kao što su Joe Henry i Shenandoah, služe da se arhetipu individualca da novi značaj u novim okolnostima, te da se svako ohrabri da bude ono što jeste.

Ono što je posebno potresno, a što prosto curi na sve strane iz većine ovih pesama je ponos – kao da su u njima sakriveni svi razlozi koje jedan čovek treba da ima da bi bio istinski ponosan. Taj ponos, i dostojanstvo s kojim se ovde peva doseže nove stepene uzvišenosti, iznad gospel korena, iznad fascinacije biblijskim temama, iznad bilo kakvih dilema. Prosto je nemoguće shvatiti sa čim su se – osim sa poniženjem i bolom – susretali oni koji su 1815, 1843 ili 1905 spevali ove pesme, ali je i te kako shvatljivo da su u ovim pesmama nalazili svoj spas.

Ta moć pesme da spase, očigledna je u ovoj kolekciji i čini posebno bljutavim nastojanja celog jednog esnafa da dokaže da muzika ne može da menja svet. Kao da svaki doživljaj ne menja samospoznaju, pa samim tim i način na koji vidimo svet oko sebe... Razgovarajući nedavno sa Alexom Chiltonom, posebno dirljivo mi je bilo to što jednu ostarelu legendu na putovanja svetom i izlazak na binu i dalje goni to neupitno poverenje u pesmu i njenu snagu da takne onu stranu nas koja ne ume drugačije da se izrazi osim kroz slušanje (i tako preobliči naše poimanje sveta). Pesme su kao naša ogledala, u njima vidimo i ono što nismo znali da smo.

Pravo pitanje je zašto neki ne vole ogledala...

Na kraju smo dobili album koji se snima jednom u karijeri - kao i obično, Springsteenu je teško prigovoriti na bilo kom nivou, jer je potreba da se svedoči o vremenu iz ugla najmanjeg od malih ljudi i onih sa nikakvom šansom u životu očigledna - no posebno je bitno obratiti pažnju da je ovako dobar CD-DVD sa Seegerovim obradama, neobičan potez u karijeri nekog ko je toliko polagao na svoje autorstvo, što samo po sebi predstavlja politički proglas prve vrste. Ne znamo koliko će ploča biti uspešna na tržištu, ali ovakve orkestrirane verzije Seegera neko je već jednom trebao da snimi i tako upiše tog starog momka u Hall Of Fame u kome se ništa ne meri brojem prodatih robnih jedinica, već priznanjima drugih velikih.

Plošan ali uvek savršeno posvećen, Bruce je u okruženju ovih pesama našao ambijent za spevavanje nove sage o malim, poniženim i uvređenim, sage koju je spevavao godinama. Danas, kad ga je možda već malo napustila muza, on nalazi da su poruke drugih jake, i kao njihov veran interpretator pojavljuje se u novom svetlu, i u novoj svrsi. Naravno, ono što je posebno zabrinjavajuće u savremenoj američkoj situaciji je nemogućnost sagledavanja nikakvog izlaza osim unazad. Čak ni oni koji imaju moralnu hrabrost da dignu glas, ne vide drugi način osim da formulu za sutra traže juče. Nama, koji smo videli penjanje na vlast jednog siledžije svesnog medija i lukavo zaglupljivanje masa putem političke ekonomije straha, sve je ovo već poznato i uvek možemo reći da se, izgleda, svakom može desiti.

Sam Pete Seeger odavno već ne nastupa nigde, osim na jednom poznatom festivalu čitanja priča, kad dolazi da deci mrmlja bajke...