Malo je ličnosti iz rock 'n' roll istorije o čijem je liku i delu napisana tolika gomila tekstova i knjiga kao što je slučaj sa njim. Čovek o čijem delu je danas suvišno raspravljati iz pozicije zdravog razuma a kamoli muzičkog ukusa, uz sav taj cirkus koji ga prati tokom čitave karijere, ipak je ostao jedna od najmističnijih ličnosti moderne kulture.
Propovednik folk protesta, prorok psihodelične revolucije, genije, vizionar, izdajnik folka... samo su neke od mnogobrojnih olako datih i potpuno nepotrebnih titula povezanih sa njegovom ličnošću koja je zaslužna za neke od najvećih, ali i neke od najbizarnijih momenata rock istorije. Napisano je na desetine biografija
Boba Dylana različitog obima, pristupa i kvaliteta (
Amazon navodi 156 naslova), no zajedničko većini je manji ili veći promašaj u pokušajima da objasne stvarne pobude čoveka koji u prvim ešalonima kulturne istorije korača skoro pola veka.
Iz tih i još mnogih drugih razloga pojava prvog dela njegove autobiografije
Chronicles: Volume One (srpsko izdanje
Geopoetika u prevodu
Dejana D. Markovića) sasvim sigurno predstavlja jedan od najvećih događaja u istoriji rock publicistike. To bi možda moglo da zvuči kao još jedan dodatak gorepomenutoj mistifikaciji. Mogli bi, da nije reč o tvrdnji sa mnogo više razloga za – za, nego za – protiv.
Jednako ubedljiva kada se obraća direktnim činjenicama ili skrivenim metaforama životna hronika Roberta Allena Zimmermana (Minesota, 1941) na isti način pogađa onaj čudni nerv čitaoca koji su pogađale njegove pesme, izmičući bilo kom strogo racionalnom objašnjenju. Stvari koje su bile prihvaćene kao opštepoznati deo rock mitologije iz njegovog ugla dobijaju sasvim nova značenja. Njegov pristup otkrivanju kanonizovane prošlosti, decenijama brižljivo skrivane, na neki način se može uporediti sa načinom na koji je Clint Eastwood tretirao svoj vestern mit u remek-delu Neoprostivo: dekonstrukcija legende koja samo jednom ključnom scenom/rečenicom tu istu legendu iz pepela (u Clintovom slučaju iz svinjskog blata) ispraća ka večnosti.
Hronike čini pet celina bez hronološkog reda, pisanih više po instinktu nego smišljeno i planski. Poglavlja Udaranje recki i Izgubljena zemlja bave se Dylanovim dolaskom u Njujork i ranim koracima na folk sceni. New Morning govori o srednjem delu karijere, dok u Oh, Mercy Dylan skače na period snimanja istoimenog albuma krajem 80-ih i saradnju sa producentom Danielom Lenoisom. Hronike se kroz Ledenu reku završavaju povratkom na početke.
Nimalo slučajno konfuzna hronologija u sebi krije ljubav za pesme Franka Sinatre, divljenje prema polupoznatim likovima američke mitologije kakav je borac za radnička prava Joe Hill ili folk skupina Carter Family, ali i fascinantne opise saveznika sa folk scene Grinič Vilidža, Dylanovih heroja kakav je opštepoznati uzor Woody Guthrie. Takođe, Hronike objašnjavaju koliko Dylanove pesme duguju američkoj tradicionalnoj muzici i country legendama poput Hanka Williamsa ili Johnyja Casha. Počast Robertu Johnsonu je jasna: “Od prve note, od vibracije iz zvučnika, digla mi se kosa na glavi. Kada je Johnson počeo da peva, to je delovalo kao da je on upravo tu, pred nama, pod punom ratnom opremom skočio sa Zevsove glave”.
Dejan D. Marković:
Ova knjiga ni u kom pogledu ne predstavlja standardnu ili sveobuhvatnu autobiografiju. Hronike su pre epizodno, uz pomoć veštih rezova montirano dokumentarno svedočanstvo o putovanju kroz sećanja najvećeg američkog živog pesnika, ispričano bogatim i sonornim jezikom, glasom koji je nepogrešivo Dylanov i ničiji drugi.
Hronike zapravo nisu nalik nijednoj određenoj vrsti knjige. Jedino s čim ih možemo uporediti jeste neka Dilanova pesma – one evociraju prizore i lica i mesta – na rubu između dokumentarnog i nadrealnog, stvarajući slojeve značenja putem preciznih detalja, baš kao i njegovi najbolji stihovi.
|
Sve u svemu, impresivna galerija najrazličitijih likova koje je Dylan sretao tokom karijere, a koji su na ovaj ili onaj način uticali na njegove ideje. Posebno je zanimljiv deo New Morning u kome Dylan jasno iznosi razloge razlaza sa supkulturnom scenom 60-ih: “Ma šta da je kontrakultura predstavljala, bilo mi je dosta nje. Smučio mi se način na koji su moji stihovi tumačeni van konteksta, njihov smisao dobio polemič ki ton, a ja proglašen 'velikim bratom pobune', 'visokim svešteni kom protesta', 'carem otpadništva', 'vojvodom neposlušnosti', 'vođom grebatora', 'n adbiskupom anarhije', 'velikom zverkom'. O čemu mi tu, do đavola, govorimo? Užasavajuće titule, kako god gledao na to“.
Isto tako, on ubedljivo demistifikuje i saradnju sa Lenoisom na albumu Oh, Mercy, koju je rock štampa slavila kao savršeni sklad muzičara i producenta, dok Dylan to sada objašnjava kao nemilosrdni, ali fer-plej rat za svaki ton i takt. Krajnje iskreno i ponekad samocinično priznaje kreativni pad tokom 80-ih kad je „radio mehanički bez stvarnog motiva i strasti“, objašnjavajući razloge za mnogobrojne povratke na scenu.
Urednik Geopoetike Vladislav Bajac u nadahnutom uvodniku Hronika krajnje precizno sublimira značaj Dylanovih memoara za povest 20. veka: ”Dylan nam Hronikama pokazuje kako se istovremeno biva Učesnik i Svedok. Koliko je (bio) važan i jedinstven učesnik, svi smo znali. Sad vidimo koliko je važan hroničar, briljantnog pamćenja, istančanog zapažanja, književno originalnog jezika, nepatetične iskrenosti, zdravog humora i umerenog cinizma”.
Reči iza kojih se možda krije suština knjige, ali glavni junak Hronika nudi krajnje jednostavno objašnjenje: “Nikad nisam bio ništa više od onog što jesam – folk muzičar koji netremice gleda u tu sivu svetlucavu izmaglicu očiju zaslepljenih od suza i stvara pesme koje će da lebde u njoj. Nisam nikad bio propovednik koji čini čuda“.
A čuda su ipak stvorena, zovu se Blowin' In The Wind, The Times They Are A-Changin', All Along The Watchtower, Like A Rolling Stone, Knockin' On Heaven's Door... Ova knjiga govori – kako.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.