The Cool

Pritisak na Fiasca da ponovi uspeh debi albuma dostigao je vrhunac 2007, kada se dogodio tzv. skandal Fiasco-Gate. Prvi razlog bio je Fiascovo priznanje u jednom intervjuu da nikad nije preslušao esencijalni album Midnight Marauders A Tribe Called Questa, da bi se zatim sramno zakucao time što je pogrešio stihove Phifeove pesme Electric Relaxation tokom nastupa na dodeli nagrada VH1 Hip Hop Honors, što su mnogi rap geekovi (u širokom asortimanu blogova i foruma, punih stada besnih 30-godišnjih boom-bap dinosaurusa) i samozvani internet pametnjakovići spremno dočekali na nož ne bi li diskreditovali mladog rapera.

The Cool bi trebalo da ućutka dosta zlonamernika, jer je to album koji vraća stil društveno svesnog, pozitivnog hip hopa ekipe Native Tongues (De La Soul, Jungle Brothers, A Tribe Called Quest), koji je odavno zaboravljena prošlost na prezasićenom tržištu snap muzike, trap hopa i electro rapa, koji uveliko krstare američkim predgrađima.

Nakon dve uvodne numere – prve spoken worda, a druge u obliku dueta muškog i ženskog vokala preko preteće ambijentalne pozadine – Fiasco konačno sija u Go Go Gadget Flow, double time omažu Srednjem zapadu, sa čvrstim beatom koji naglašavaju oštri potezi gudača i fuzirane električne gitare. Najbolje momente na ploči predstavljaju The Coolest, koncept koji se prvobitno razvija na The Cool (s Fiascovog prvog albuma) i uvodi glavne likove njegove priče, The Game (nije u vezi sa istoimenim istetoviranim raperom sa Zapadne obale) i The Streets (nije u vezi s brit hop kolektivom Mikea Skinnera).

Iako je svaka pesma deo sage bogate kompleksnom pričom i društvenim komentarima, problem je u tome što je manje od polovine pesama direktno povezano s konceptom. Pesma van okvira priče koja je veoma dobra je Dumb it Down. U njoj Fiasco baca vrtoglave kontemplativne stihove s protivtežom u refrenu, u kome mu okolina - GemStones (Gemini) i Graham Burris - poručuje da bi bilo bolje da se drži pisanja o kolima, ženama i nakitu nego da gubi vreme pokušavajući da bude inteligentan i pozitivan.

U Gotta Eat Lupe koristi proširene metafore koje se vrte oko hrane. Iako taj koncept na papiru zvuči apsurdno skoro koliko i Just A Friendly Game Of Baseball Maina Sourcea, on je zaista toliko i dobar zahvaljujući Fiascovoj izvedbi. Paris, Tokyo je džezerska numera koja će sigurno povući nekoliko komparacija sa A Tribe Called Quest, beležeći Fiascovo prepričavanje puta oko sveta svojoj verenici kod kuće, dok je Hip-Hop Saved My Life ubedljivo najsnažniji momenat ploče, jer ponajbolje iskazuje raperovu umešnost pričanja istinitih životnih priča o borbi i preživljavanju.

The Cool naglašava Fiascove najveće kvalitete – iscrpan prikaz priče, pomalo nerdovski, ali ozbiljan pristup referencama anime i video-igara, vispreno poigravanje rečima i britku duhovitost.

Prva od dve slabije tačke je pevač Matthew Santos, koji deluje kao da je krenuo da snimi pesmu sa Snow Patrolom, a usput ušetao u pogrešan studio. Superstar zvuči mlitavo, a Fighters bi trebalo da bude potresan omaž pokojnima iz porodice, ali je krajnji rezultat više neka banalno pojednostavljena jad-žurka i time dobar utisak naprosto izmiče.

Druga tačka je produkcija – previše je jednolična za svoje dobro (pogotovo za hip hop), i negde pri polovini albuma se utapa u matricu laganih gudača i blagih naginjanja ka alternativnom rocku.

Lupe Fiasco možda poseduje talenat da napravi hip hop klasik, ali The Cool, iako veoma dobar, to i dalje nije.

Audio:

• The Cool
• Dumb it Down

Video:

• Dumb it Down