Iza imena Panda Bear stoji Noah Lennox, jedan od članova muzičko-eksperimentalne družine iz Njujorka Animal Collective. Ugledno-kontroverzni Pitchfork ovaj album opisuje kao najbolju stvar koja nam se desila od početka godine, a uz uzvik „Beach Boys za 21. vek!“
Animal Collective privukli su dosta pažnje na sebe budući prilično komunikativni u okviru svog žanra. Noah ima zapaženu ulogu kao jedan od najaktivnijih članova, koji je u međuvremenu počeo da, pored nekih drugih off projekata, objavljuje i solo radove.
Teško je zanemariti činjenicu da je ovaj album nastao u sunčanom Lisabonu, gde je Noah našao svoje novo utočište. Jednostavno, album zrači opuštenošću i mirnoćom pretočenim u slavljeničke himne, ali bez preterane euforije, ostajući u blaženom raspoloženju, bez suvišnog uzbuđenja.
Pesme su najvećim delom sastavljene od semplova i lupova, dok je količina odsviranog zanemarljiva. Ipak, krajnji rezultat zvuči vrlo analogno i prirodno. Pesme su često spore i dugačke i obično sadrže ponavljajuće psihodelične teme koje polako ali sigurno stvaraju ugođaj koji jača kako pesma traje. Produkcija albuma je takva da muzika zvuči kao da dolazi iz daljine, naročito s tišim vokalima koji odjekuju, što sve zajedno deluje halucinantno ili kao da nije od ovog sveta.
Vijugave i nežne vokalne melodije polako se nižu, podsećajući na
The Beach Boys. Prilično raspevani Noah zvuči kao da se zaista nalazi negde visoko na nebu. Zapravo, ono što nam se privremeno otvara tokom slušanja ovog albuma je mogućnost da provirimo na kratko u raj, u kom je svaka disharmonija ukinuta.
Pesme povremeno presecaju čudni semplovi nevezani za kontekst pesme, kao u prvoj pesmi na albumu Comfy In Nautica, marširajućoj himni koja služi kao pravi manifest za program koji će album realizovati, kada čujemo semplovani zvuk nečega što zvuči kao bolid formule 1 koji proleće pored. Ovo, međutim, ne narušava strukturu pesama, već ih smešta u neki zamišljeni ambijent pun dešavanja i živosti. Isto tako, pri krajevima i počecima pesama, susrećemo se s raznim zvučnim kolažima koji su manje-više nevezani od glavne teme.
Savršenstvo zadate forme ostvaruje pesma Bros, pijana stvar koja traje 12 minuta i koja polako prelazi iz jedne u drugu temu i razrešava se u ponavljajućim akordima i euforiji. Pesma Good Girl/Carrots počinje zvukom žustrih etno perkusija, da bi se vremenom pretvorila u meditativnu melodičnu, prošla kroz kraću noise, da bi napokon opet došla do sasvim nove melodične teme. I sve to, nekim čudom, ne zvuči neusklađeno, mada je zagonetan niz asocijacija kojim su sve te teme povezane.
S druge strane, postoje i druge pesme koje imaju manje određen oblik, poput I’m Not, koja zaista deluje kao da je pravljena u stanju transa, vrlo spora, čiji tempo se kreće prirodno, poput udisaja i izdisaja, simulirajući prirodu. Search For Delicious je još apstraktnija, tema bez ičeg čvrstog u sebi, razležući se slobodno poput oblaka. Vokali se pojavljuju i nestaju, raznim tehničkim intervencijama preoblikuju, a zapravo su nekako neuhvatljivi.
Ako klima pri obali Atlantskog okeana deluje tako blagotvorno na dušu da se i bez psihoaktivnih supstanci dostižu uzvišena osećanja zen mira i čistote (autobiografski momenat pesme Take Pills), album Person Pitch može da ponudi kratak trenutak bega od frenetičnosti gradskog života.
Međutim, ono što može biti prednost ili mana ovog albuma je što je ceo u istom ekstatičnom raspoloženju od početka do kraja, kao neprekidna mantra sreće i slavljenja, samo na trenutke se gubeći u mraku da bi se vratio.
Muzički se, takođe, ne odstupa do kraja u istoj formi repetativnih fraza, koje se naizgled nižu u beskraj. Da je autor imao samo malo manje inspiracije, album bi se mogao odbaciti kao suviše monoton u forsiranju iste ideje, ali u ovakvo inspirativnoj izvedbi dobija više smisla.
Odlična muzika za prolećne dane, pune svetla.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.