U trećem dugosvirajućem nastavku večne borbe s vetrenjačama, Dälek fascinantno rešava jednačinu s dve nepoznate: uspeva mu da zadrži identitet konstantno inovirajući svoj izraz, čime ostaje usamljen u predelima za čije je otkrivanje zaslužan
Za umetnike koji šire do tada zacrtane granice kanona zajednička osobina je neponovljivost. Njihovim postojanjem i angažmanom potvrđuje se suštinsko nesaglasje ovog vida ljudske kreacije s konvencijom. Jedan od onih koji bacaju nerešiv rebus u čulo sluha muzičkih purista je i MC
Dälek, koji pod istim imenom, pojačan producentom Oktopusom, bitiše skoro već dekadu na savremenoj sceni.
Zvučna slika koja je postala zaštitni znak ovog dua iz Nju Džersija počiva na tri naizgled nespojiva stuba: stav i produkcijska tehnika oslanjaju se na radove Public Enemy, dok sama muzika levitira na duži čija je jedna tačka My Bloody Valentine a druga Einstürzende Neubaten.
Iako mešanje Molotovljevih koktela odavno nije novost u paralelnim muzičkim svetovima omeđenim nejasnim granicama, bitno je istaći da u ovom slučaju nije reč o crossoveru već pre o sasvim novom žanru za koji još nije pronađen adekvatan termin. Najzad, Dälek ne upada ni u zamku formule već se, u maniru hrabrih i malobrojnih, iznova otiskuje na put s nepoznatom krajnjom destinacijom.
Na tom putešestviju ima bezrezervnu podršku svoje etikete, koja pod tutorstvom Grega Werckmana i Mikea Pattona već neko vreme gradi reputaciju prihvatilišta za neshvaćene umetnike, što se može proveriti letimičnim pogledom u katalog.
Nakon prošlog LP-ja
Absence, čiji bi najpribližniji opis bio geto-
Loveless, naznake novog smera mogle su se naslutiti na prošlogodišnjem EP-ju
Streets All Amped. Ova ploča zaranja još dublje u neistraženu teritoriju: u pitanju je najzrelije ostvarenje benda u karijeri.
Kreativni pomaci lako su uočljivi na svim nivoima. Od ranije prisutne meditativne, melodije izbijaju u prvi plan nakon sprovođenja postupka destilacije buke koja je dosad krasila Dälekov zvučni zid. Na taj način stvara se podsvesni, nadrealni podtekst u snolikoj atmosferi čitave ploče, čime se stvara veća prijemčivost koja ne ide nauštrb kompleksnosti koja je krasila ranija ostvarenja.
Tekstualno, Dälek se nadovezuje na distopijsku sliku sveta koji ga okružuje, razrađenu na prethodnim albumima: u fokusu njegovih interesovanja na ovoj ploči su propitivanja mogućnosti i granica ličnog napora na putu izbavljenja iz pakla porobljenog duha u kom se nalazi (crni) čovek današnjice.
Iako iz svakog stiha izbija gnev pravednika, Dälek imponuje staloženom tehnikom repovanja. Erudicijom i razložnošću izbegava propovednički manir u kom se batrga dobar deo socijalno osvešćenih repera, što je samo po sebi još jedan u nizu kvaliteta koji ga izdvajaju, pridodajući mu oreol predvodnika jednakih u svetu istih.
Abandoned Language ne deluje na prvu loptu; on pripada onoj retkoj sorti ostvarenja koja garantuju uživanje na duže staze – jasno u viziji, bogato u detalju i nesvodljivo na nešto drugo. Njegova hipnotička priroda kandiduje ga u najuži krug ploča po kojima ćemo pamtiti ovu godinu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.