Blood Mountain

Mastodon, HMetalci iz Atlante, trećim albumom su se gotovo približili ivici koja razdvaja široku prihvaćenost od priznanja koja su u metalskom svetu bivala sve glasnija, počev od ove godine reizdatog (i dalje nenadmašno brutalnog komada u Mastodon opusu, a i šire) mini albuma Lifesblood iz 2001, uz još nekoliko ranih snimaka pod imenom Call of the Mastodon.

Mastodon spada u grupu bendova koji su uspeli da ovom rock ‘n’ roll stilu vrate kreativni dignitet pomućenim pre svega ogromnim tržišnim uspehom Metallice sa početka 90-ih, a koji je 10-ak godina kasnije doveo do razvoja nu metala, koji opet sa osnovnim HM vrednostima ima veze koliko i jazz rock sa rockom: dakle, ne mnogo. Ovo je važno jer su u svetu “tihih koji vole glasno” (kako je cinično svojevremeno opisivana HM publika) na najvećoj ceni bendovi koji ovaj stil izražavanja pomeraju napred. Da li se te inovacije svode na veću agresivnost u zvuku, “brži od bržeg” tempo, proširivanje uticaja ili vokal koji svojom grozomornošću premašuje sve pre njega, kao i to da li vama sve to deluje kao crtani film, nije od velike važnosti, pošto je ključna reč-progres.

Na Blood Mountain Mastodon nastavljaju tamo gde su stali sa prethodnim albumom Leviathan, a pomenuto približavanje masovnijoj prihvaćenosti odražava se u većem prisustvu melodije i sve više tzv. stoner i progresiv rock uticaja: monumentalna Sleeping Giant preleće preko teritorija kojima su vladali Zeppelini ili Kuyss, dok bluesy komad Pendelous Skin demonstrira svu širinu mogućnosti benda, usput šarmantno asocirajući na ranu Pop Mašinu. Otvaranje albuma i ovoga puta je prepušteno pesmi (The Wolf Is Loose) koja momentalno udara u stomak, predstavljajući tako pravovremeno raskršće za novu publiku koja traži sledeće Queens of the Stone Age.

Kreativni uspon sastava je prepoznat i kroz učešće slavnih ličnosti gvozdene hijerarhije (Scott Kelly/Neurosis, Cedric Bixler Zavala/Mars Volta i Josh Homme/QOTSA) za koje učešće na ovom albumu predstavlja podjednak kompliment kao i samom Mastodonu, ali sve ovo ne govori da Blood Mountain nije tvrd orah. Prelazak sa jedne od najvažnijih kuća specijalizovanih za HM, Relapse, na korporacijski Reprise ne znači mnogo kad u bendu sviraju gitarista i bubnjar nekadašnjih Today Is the Day, verovatno najbeskompromisnijeg metal benda u poslednje vreme.

Lemmy je svojevremeno govorio da pesme Motorheada nikada neće okupiti porodicu oko klavira, kao što to čine pesme Beatlesa, a to važi kako za par pomenutih, mekših pesama sa ovog albuma, tako i za preostalih deset komada koje zvuče kao pomahnitali voz na roller coasteru - potpuno neuhvatljiva logika promena tempa u muziciranju Mastodona skoro da se može doživeti poput virtuoznosti free jazz bendova .

Zrelost i proširivanje uticaja na Blood Mountain za ishod ima jednu od boljih ploča sezone, negde između prihvatljive post-rock matematike bostonskih Isis i punk-core-metal varvarstva Converge.

“Strah je ono što nas drži ovde”, tvrdi na svom ovogodišnjem albumu još jedan od teškometalnih sastava sa narastajućom popularnošću, bend Zao. Strahom se može ovladati putem znanja i upornosti, i to ekipa iz Mastodona razume, a koliko će publike privući svojoj fight fire with fire estetici, imaće značajne posledice kako za heavy metal, tako i za širu rock ‘n’ roll priču, kao i uvek do sada, a Blood Mountain bi mogao biti važan putokaz u tom smeru.