Conqueror + Split with Eluvium + Pale Sketches

Srednja ocena

 

Od brutalnog grindcorea Napalm Death, metaliziranog industriala Godflesh, te gitarskog noisea (Sweettooth, Head of David) i gitarskih ambijenata (Final), preko dub/hip-hopa (Techno-Animal), drum’n’bassa (Tech Level 2 i The Curse of the Golden Vampire), do minimalne elektronike (Krackhead, Youpho, Saskwatch), Justin K Broadrick je sam ili u društvu prosekao veoma prepoznatljiv, veoma uticajan put kroz underground muziku protekle dve decenije.

Njegov aktuelni bend Jesu osnovan je nakon što je Justin 2002. doživeo nervni slom, nakon produžene frustracije karijerom Godflesha i konačnog raspada benda, nakon odluke da okrene novi list. Broadrick je rešio da krene od nule, preselio se u ruralni Vels, većinu projekata napustio i u centar interesovanja postavio novi bend/projekat. Novi početak je dodatno simbolizovan pomalo neočekivanim smerom u kom je muzika Jesu krenula i u kom se razvijala.

Rani albumi Jesu (Heart Ache ­– 2004, Jesu – 2005) su imali prepoznatljivu tvrdoću i opsesivnu repetitivnost karakterističnu za Godflesh, međutim i na njima je bilo primetno skretanje u melodičnije, emotivnije vode. Za razliku od mračnih prethodnika Crass, Swans ili Throbbing Gristle, koji su bili najvažniji uticaji u slučaju Godflesh, za razliku od agresivnog izraza prepunog religijskih simbola, Jesu je naglašeno introvertan, čak narcisoidan projekat koji se muzički u velikoj meri oslanja na nasleđe britanskih shoegaze bendova 80-ih godina.

Uticaji Ridea, Slowdivea i pre svega ključnog protoshoegaze benda My Bloody Valentinea mogu se čuti u muzici Jesu – usporeni, razmazani preko velikog platna na kome Broadrick pravi svoje kompozicije. Tekstualno, Broadrick kao da već četiri godine pokušava da se iskobelja iz ruševina propale emotivne veze s devojkom koja ga je posle skoro decenije ostavila.

Conqueror (Hydrahead), drugi „pun“ album Jesu, izašao je prošlog februara i pokazao da se ovaj projekat nalazi na pragu ozbiljne zrelosti. Na albumima Jesu, pored Broadricka, sviraju i dugogodišnji Godflesh roudi Diarmud Dalton na bas gitari, kao i bubnjar Ted Parsons (ex-Swans, Prong, Teledubgnosis), pa je kompletan zvuk nešto zdraviji nego na pomalo monomaničnim EP-jevima koje Broadrick snima sam.

Conqueror gotovo potpuno napušta metal/industrial pristup, i to se pokazuje kao njegova najveća snaga. Kompozicije su lepršavi, ali tužni komadi shoegazer popa u kome se Broadrickova gitara suptilno provlači ispod i iznad zdravih, sigurnih temelja pesama, a njegovo pevanje, iako i dalje daleko od savršenog, ima pogodnu kombinaciju krhkosti i uverljivosti da iznese emotivni teret tekstova.

Pomalo problematičan izbor zvuka gitara i sintisajzera koji je kvario prethodna Jesu izdanja, na Conqueror kao da je ispeglan, pa i produkcijski ovaj album zvuči uverljivije. Naravno, Broadrickova sklonost ka prenaglašavanju određenih elemenata muzike, koja je u najboljim danima Godflesh besprekorno funkcionisala, ovde i dalje ume da zvuči pretenciozno, i neudobno se smešta uz klasičnije pop-pesme.

No, ako se ne računaju dve bonus kompozicije na japanskom izdanju nabavljive i kao odvojen EP Sun Down/Sun Rise) a koje su jako, jako loše, ovo je stilski i kvalitativno osetno zrelije od prethodnih izdanja Jesu.

Split EP sa američkim ambijentalnim muzičarem Matthewom Cooperom, koji radi i izdaje kao Eluvium (Hydrahead/Temporary Residence), već je problematičnija ponuda. Na njemu Broadrick pokušava da kombinuje emotivnost gitarskog shoegazer pristupa s elementima elektronske plesne muzike.

Dok je instrumental Blind and Faithless prilično uspeo, podsećajući svojim pažljivim aranžiranjem kratkih gitarskih fraza preko kompulzivno ponavljajućeg elektronskog ritma na dane stare slave, ostatak materijala je u najboljem slučaju zaboravljiv, u najgorem slatkast, s harmonijama koje kao da su ispale sa Pesme Evrovizije i pevanjem koje bi i za Cher bilo previše kičasto.

Eluvium nudi prijatnu, ali ni po čemu esencijalnu ambijentalnu meditaciju iz ruku Matthewa Coopera i Jeremyja Devinea (šef etikete Temporary Residence, koja je i suizdavač ovog EP-ja) koju vredi čuti, ali ne i pamtiti.

Ipak, najveće i najprijatnije iznenađenje Broadrick je priredio pred kraj godine izdavši drugu dugosvirajuću ploču za manje od dvanaest meseci. Album Pale Sketches izašao je za njegovu etiketu Avalanche, i kako naziv implicira, reč je o kolekciji neobjavljenih radova koji nisu uspeli da se probiju ni na jedno od dosadašnjih izdanja.

Prijatnost ovog iznenađenja je u tome što se na ovoj ploči, paradoksalno, Jesu može čuti u dosad najboljem i svakako stilski najsigurnijem obliku. Činjenicu da se ove pesme nisu uklapale na prethodnim izdanjima ne treba vezivati za njihov kvalitet već pre svega za naglašeni odmak od gitarske baze ovog projekta. Umesto toga, Pale Sketches svoju duboku (iako i dalje pomalo napadnu) melanholiju provlači elegantno i lako, koristeći osvežavajuće široku paletu elektronskih strategija.

Jesu ovde više podseća na grupu Boards of Canada i srodne pastoralne elektroničare, nego na dalekog potomka Napalm Deatha. Ali, treba imati na umu da Broadrick već dve decenije pokazuje da mu je minimalna elektronika makar jednako bliska kao i gitarska tutnjava.

Ovaj album nas svojim ekonomičnim raspoređivanjem plesnih ritmova, gitarskih lupova i odmerenih sintisajzera (uz pevanje u samo nekoliko pesama) vraća u najbolje dane Godflesh remiksa ili Techno-Animal/ Sidewinder hipnoze. Samo što ovog puta atmosfera nije preteća niti agresivna, već dostojanstveno setna. A Broadrickovo rukovanje materijalom je sigurno, i umesto traganja za pravom formulom, ovde se može osetiti savršenstvo jednostavne, svedene forme očišćene od suvišnih slojeva.

Zvuk ovde ima veću težinu nego obično, čuje se glasnije, čistije, a svako ponavljanje mu daje na značaju. Pale Sketches je ploča za emo rokere koji potajno žele da klimaju glavom uz hip-hop bitove, i hip-hop headove koji se stide da ortacima priznaju da ih dotiču nežne harmonije gitara i sintisajzera.

Justin Broadrick poslednjih godina prolazi kroz čudnu fazu u kojoj možda previše pušta na volju svom muzičkom solipsizmu i odabranoj socijalnoj izolovanosti. Ponegde se to i negativno odražava na muziku Jesu, ali ako je Pale Sketches pravi pokazatelj, zrelost ovog projekta je odmah iza ugla. Dve hiljade osma bi mogla biti dobra godina.

Audio:

• The Playgrounds Are Empty
• Conqueror