The Flying Club Cup

Vreme će pokazati koliko je maliciozno tvrditi da će Zach Condon menjati muzičku orijentaciju čim se dublje upozna sa kulturom određenog područja. U ovom trenutku je sigurno da je transformacija od balkanskog špijuna u francuskog vezistu jedan od pametnijih poteza koje je mogao da izvede. Pribegavanje zvucima galskih petlova odrađeno je suptilnije, i u tom delimičnom udaljavanju od striktnih folk uticaja ovaj bolešljivi 21-godišnji Amer je uspeo da pokaže nešto više od dečačke zanesenosti predelima toliko udaljenim od matice.

U okviru promocije nastavka uspešne premijere Gulag Orkestar (2006), Condon je najavljivao sonični zaokret u geografskom smislu, podvlačeći da je u poslednje vreme dosta slušao Jacquesa Brela i Tina Rossija, mada bi se reklo da je veću inspiraciju pronašao u radovima Françoise Hardy i Yanna Tiersena.

Međutim, raskid sa prethodnom formom je samo delimičan: balkanski (srpski) motivi sa primesama klecmera i polke su opstali, iako u količini koja ih ovoga puta ne čini dominantnim. Primarni akcenat je na Condonovoj iskrenoj opčinjenosti ekstremima Francuske, bilo da je u pitanju šarm Azurne obale, čudnovati sukob romantike i melanholije iz filmova Alaina Resnaisa ili vina Burgonje.

Inicijalni plan da se svaka pesma obraća nekom francuskom gradu je izbegnut u poslednji čas. To je mudra odluka, s obzirom da bi takav koncept bio previše blizak nemogućoj misiji Sufjana Stevensa. Ruku na srce, Condonovi tekstovi nisu mnogo napredovali, ali pored veštine koju tako mlad poseduje kao kompozitor i aranžer, stvarno je apsurdno kao nedostatak pomenuti par nešto naivnijih stihova.

Njegov duboki vokal zato više uopšte ne odaje godine, s obzirom da je sigurniji i, s vremena na vreme, sasvim neustrašivo i samouvereno napada frekvencije Scotta Walkera ili Antonya Hagertya s jedne, i Thoma Yorkea s druge strane.

Sa stanovništa balansa autorskog i autentičnog folk pristupa, Beirut se ovim albumom približio denverskoj skupini DeVotchKa, sa kojom deli određene teritorijalne afinitete i sklonost ka prožimanju različitih raspoloženja unutar jedne pesme. U ovoj emancipaciji veliku ulogu je odigrao i talentovani violinista Owen Pallett (Final Fantasy, sarađivao sa Arcade Fire i vrhunskim Fucked Up), koji je u potpunosti osmislio aranžmane za žičanu sekciju i otpevao prateće vokale u pojedinim deonicama.

Naročito je izražajna dovitljiva koncepcija višeglasja u numeri Cliquot, koja jasno odskače i sa tekstualne strane, što je takođe Owenova zasluga i pokazatelj njegove seksualne orijentacije (“What melody will lead my lover from his bed?”), iako pojedina tumačenja pokušavaju to da negiraju.

Princip po kojem The Flying Club Cup funkcioniše je rizičan, ali delotvoran; melodije se momentalno uvlače pod kožu, stvarajući utisak da je album lako štivo i da će posle par dana iscrpeti svoje ribolovačke rezerve.

Međutim, u fazi u kojoj se sa sigurnošću može tvrditi da je dostignut zenit, gotovo neprimetno do izražaja dolazi dubina pesama, prisutna u mnogobrojnim pozadinskim detaljima koji su prvobitno bili zamaskirani. Ti fino osmišljeni sitni fragmenti, proizvedeni od strane zavidne palete instrumenata, omogućavaju dugovečnost materijala i u krajnjoj liniji mu dodeljuju znatno širi status od kulturološkog omaža.

U tome leži glavni dobitak Beirutovog drugog javljanja. Pošavši sa usko određene podloge, Zach Condon i njegovi drugari su umećem i kreativnošću uspeli da se izdignu iznad bilo kakvih barijera. Na kraju svega, sada je manje bitno (a i manje maliciozno) nagađati kojoj će se teritoriji on(i) prikloniti sledećeg puta, jer je jasno da su kadri da sebi postave visoke ciljeve.

Audio:

• Nantes
• A Sunday Smile

Video:

• Guyamas Sonora