Nerokumpirani

Mesto: Olimpija, Pariz
Vreme: Ponedeljak, 12. novembar 2007.
Organizacija: Časopis Les Inrockuptibles

Kolektiv Les Inrockuptibles osnovan je još 1986. kao časopis koji se bavio rock muzikom, a kasnije je polje delovanja proširio i na literaturu, pozorište, film, analizu društvenih pojava, kao i na istoimeni muzički festival. Bio je zaslužan za promovisanje mančesterskog zvuka 80-ih, britpopa 90-ih, i new weird folka početkom novog milenijuma. Zahvaljujući ovom festivalu, najvažnije grupe iz tih epoha prvi put su gostovale u Francuskoj. Festival levičarskog i intelektualnog pristupa Les inrocks danas predstavlja svojevrsnu kulturnu protivtežu sarkozijevskoj desničarskoj Francuskoj, prepunoj nezadovoljstva, diskriminacije, ksenofobije, nemaštine i socijalnog bunta u pokušaju.

Za sedam dana festivala nijedna od tih društvenih tendencija nije se mogla primetiti. Peti i poslednji dan festivalskog dela u Parizu održan je 12. novembra u Olimpiji, najstarijoj francuskoj sali koja je, između ostalog, proslavila Edith Piaf; Jacques Brela učinila legendom, i u kojoj je Jeff Buckley 1995. održao jedan od svojih najboljih nastupa. Te večeri na zidovima su bili posteri koji najavljuju nastup Tereze Kesovije, a u sali je bilo nekoliko stotina ljudi, među kojima desetina hrabrih pušača koji su se krili od dvometarskih čuvara (popularnih cigaretogasaca) naoružanih čašama s vodom.

U toj zapadnoevropskoj restriktivnoj atmosferi, s velikim brojem pripadnika američke dijaspore u Parizu koja je došla da gleda omiljene muzičare iz rodne zemlje, festivalsko veče ipak počinje švedskim izvođačem Loney Dearom. Emil Svanängen, kako mu je pravo ime, pokušao je sa svojim orkestrom da zagreje prisutne, ali publika ostaje nezainteresovana.

Na sličnu reakciju naišla je i britanska wanna-be-NME-starleta Remi Nicole. Njen repertoar je bio sačinjen od opštih mesta svojstvenih tinejdžerskom bendu, a ona je izgledala kao da ne pripada line-upu u Olimpiji te večeri.

Prava ekstaza nastala je izlaskom na scenu Zacha Condona sa osmočlanim orkestrom Beirut. Prošle godine ovaj bend je trebalo da nastupi na festivalu, ali je koncert otkazan zbog hospitalizacije Zacha Condona uzrokovane stresom. Ovaj put, Beirut je učinio sve da to nadoknadi.

Zachov orkestar, koji zvuči nebrojeno puta bolje uživo nego na bilo kom nosaču zvuka, opčinio je francusko-američku publiku (tradicionalno fasciniranu svime što dolazi sa Istoka). Uticaj Bobana Markovića i Gorana Bregovića na mladog Amerikanca iz Santa Fea koji ih je slučajno, kao 16-godišnjak, čuo na festivalu Sziget, jednom je proradio u svrhe koje nisu samo kičaste i egzotične.

Smeša „tužnog“ Istoka i „progresivnog“ Zapada koju je Beirut poneo u sebi morala je da eksplodira. Beirut je nastup počeo pesmom Nantes, a zatim nastavio sa Brandenburg i Sunday Smile. Iako je bio ponedeljak, svi su se smejali. Kulminacija se desila tokom numere The Elephant gun, kada je Zach, udarnički podižući pesnicu, gotovo u militantno-istočnoevropskom maniru, uzviknuo: „Let the seasons begin!“. Ponovo je, ovog puta jednom poetskom naredbom, opravdao oprečnosti koje se u njemu sjedinjuju.

Psihodelični folk Scenic World, zatim hit Postcards from Italy, nastavljali su da hipnotišu publiku u Olimpiji. Breath taking – ono što je Condon izgovarao bukvalno se i dešavalo stotinama fanova koji su stajali ispred njega. Oduzimao im je dah.

Koncert se završio neočekivano. Na savršenom francuskom, uz mali američki akcenat (ipak, oprečnosti su važne), Condon je najavio sećanje na Jacques Brela koji je na tom istom mestu održao svoj najbolji koncert.

Usledila je obrada Brelove pesme Le moribond (Onaj koji umire – prim.aut.), paradoksalno vesele numere u kojoj se pesnik oprašta od svih koje je poznavao („Zbogom, Antoane, nisam te voleo, zbogom, Antoane, umreću, teško je umreti u proleće, ali znam da ćeš se brinuti o mojoj ženi jer si joj bio ljubavnik...“).

Naravno, posle ovog, čisto francuskog poklona kojim je šarmirao čak i američki deo publike, bend se oprostio s nekoliko sekundi Gulag orchestra, njihove univerzalne himne.

Slušajući poslednji takt ove pesme, s rukom na srcu, moglo se zaključiti da je te večeri Zapad nesumnjivo bio istočno.

Video:

• Beirut - Le Moribond
• Festival