Iako navodi Bobana Markovića i njegov orkestar kao glavni uticaj, svi ljudi na predelima omeđenim Oktobarfestom na severu i šatrama u Vladičinom hanu na jugu mogu prisvojiti Beirut. Jer, Gulag orkestra je pastiš polke, razbarušenosti ciganskih orkestara, jevrejskog klecmera i zvukova vojnih marševa
Prvo imamo „Beirut“ kao ime grupe, odnedavno planetarno poznat po svojoj zlehudoj sudbini, a onda i „Gulag orkestar“ kao ime albuma. Neki recenzenti ga opisuju kao indy rock iz istočne Evrope, kako god to zvučalo i gde god to bilo, a drugi kao trubački orkestar snimljen u uslovima spavaće sobe. Što je bliže istini, jer
Beirut je Zach Condon, 20-godišnjak iz Albukerkija, Novi Meksiko, a
Gulag orkestar njegov prvenac odista snimljen u sobi na kome je on sam odsvirao sve instrumente.
Na njemu možemo naći pesme naziva kao što su Prenzlauerberg, Bratislava, Brandeburg, Rhineland, koje sve odreda nose imena toponima dekadentne mittel-Evrope, iskorak Postcards from Italy i izmišljeni Mount Wronclai i naposletku sugestivni After the Curtain i Bunker. Ok, sad sve ovo previše zvuči kao muzej raznih artefakata, simbola i mesta pokupljenih iza Gvozdene zavese, a i album ovako pregnantan značenjima vrlo lako može odbiti mnoge od sebe.
Gledajući iz naše perspektive, koga ovde briga što se neki američki junoša oduševio zvucima naše svakodnevnice – muzike sasvadbi i sahrana ili da li je doživeo Kusturičine filmove kao oazu slobode, u kojima ljudi pucaju i pevaju, rađaju se i umiru, gde globalizacija i demokratija nikad neće stići. Ali ja još nisam spremna da odustanem, ili kako bi rekao Matija B: „ko ne razume Guču, nikad neće razumeti Srbiju“.
Priča o Beirutu ode otprilike ovako: posle odluke da ne završi gimnaziju, Zach Condon kreće na putovanje po Evropi i izvesno vreme će provesti kod rođaka u Amsterdamu, u stanu iznad koga je živeo “weird Serbian guy”, koji je maltertirao sve komšije svojom preteranom nostalgijom, izraženom u neprestanom emitovanju muzike ciganskih trubačkih orkestara, što će inspirisati mladog Condona željnog avanture da se upozna sa dotičnim, provede jednu pijanu noć sa njim i napusti njegov stan sa gomilom CD-ova sa pretežnom balkanskim zvucima.
Condonov one-man raštimovani orkestar je upotpunjen zvucima lagane Casio elektronike (Scenic World), mandoline i daira (Postcards from Italy) i glokenšpila (Mount Wronclai (Idle days)), potpuno bez gitara. Iako je u radu na ovom albumu imao pomoć Jeremy Barnesa iz američkog sastava Neutral Milk Hotel, uradi-sam metod je preovladađujući. Neke instrumente čujete bolje, a tekstove slabije, sam Condon priznaje da nije virtouzni svirač, jer ga više zanima mogućnost sviranje na više instrumenata i atmosfera koju time može da postigne. Istočna Evropa opevana falsetom mladog Condona je melanholično i sporo mesto, izgubljeno negde u prošlosti, koja svoj patos doživljava u elegiji trube, a ne sevdahu.
Vrednost Gulag Orkestra nije u egzotičnosti njegovog zvuka zapadnim slušaocima, pogotovu onima koji nisu poznavaoci muzike sveta, ili u potvrdama orjentalizma, balkanizma i drugih –izm fenomena. Već je to zabeleška o doživljaju jednog 16-godišnjaka dovoljno otvorenog da se oduševljava autentično/fabrikovano tradicionalim zvučnim pejzažima regiona koji mu je bio potpuno nepoznat.
Condon sam sebi može da dozvoli ovoliku pretencioznost i instant preuzimanje muzičkog nasleđa predela koji su zabačeni, tamo negde 8.000 milja desno od Albukerkija zbog svog mladalačkog entuzijazma i smelosti da ga podeli sa svetom. Istovremena posveta naivnosti sa kojom prihvatamo nove stvari i nostalgiji za vremenima koje nikada nismo doživeli, Gulag orkestar je album o susretu sa novim, o putovanju, nadi da ono nikad neće prestati i očekivanju da je život barem upola uzbudljiv koliko i samo putovanje.
Komentari
-
Marko (gost)
| 12.10.2007. 11.28.52
super tekst; zaista sam i sam slušajući ovaj album u sebi osetio isto ono uzbiđenje mladog Condona, koji je uspeo da svoj doživljaj prenese slušaocima bez ostatka. Sjajno
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.