Šta će biti s nama kad se sve završi?

Mesto: Stadthalle, Beč
Datum: 2. jul 2013.

Postoje važni koncerti, koji te oblikuju, promene i zauvek se utisnu u DNK, koncerti koji te učine drugačijim. U mladosti, takvi događaji postanu deo legende koja se prepričava, čuva za potomstvo i zauvek neguje negde u dubinama sećanja, a kada se dese u odraslom dobu, možda su jos značajniji, jer retko koji ima potencijal da pomeri, oduševi, napravi razliku, ostavi trajni trag u sredovečnosti.  QOTSA su u grotlu Wien Stadthalle te užasno vrele julovske večeri uspeli da istope svu gorčinu svakodnevnice, izvuku iz nas poslednju kap tečnosti, učine sav umor smislenim i opravdanim,  ostavili trag koji će se brižno i nežno čuvati,  i koji će se u trenucima slabosti koristiti kao uteha i snaga.

Josh Homme je nesumnjivo jedna od najvažnijih ličnosti u rock’n’rollu jos od ’80-ih. Jedan od osnivača kultnog Kyussa, 1997. je , nekon saradnje sa Screaming Trees oformio Queens of The Stone Age, zbog čijeg uspeha je zapostavio drugi band – Eagles Of Death Metal, a 2009. je napravio i super grupu sa Davidom Grohlom i John Paul Jonesom – Them Crooked Vultures. U medjuvremenu je sarađivao sa Markom Laneganom, Arctic Monkeys, i sijaset drugih muzičara. 

No, gurnimo u stranu suve činjenice, i pogledajmo u srž sirovih, prljavih, sexy, pesama koje QOTSA pišu vec 15 godina. Najnoviji album …Like Clockwork, koji je izašao pre mesec dana, je možda iznenadio tvrdokorne fanove, ali njegova briljantnost je lako prevazišla prvobitnu zatečenost, a možda je ekipa, u međuvremenu, kao i Josh, odrasla i sazrela. Ploča donekle predstavlja njegov obračun sa bolešću, a iskustvo neposredne blizine smrti je iznedrilo neočekivane, snažne pesme – I sat by the Ocean, I appear Missing, Keeping Your Eyes Peeled… Baš onaj aspekt na kome QOTSA do sada nisu mnogo radili – suočavanje sa sobom, svojim demonima I strahovima, je preovladao, ali je Josh uspeo da se izbori sa zadatakom neočekivano zrelo, snažno, britko. U okviru turneje kojom se album promoviše, otišli smo da ih gledamo u Beču, početkom jula, sredinom radne nedelje.

U pregrejanoj Stadthalle nije moglo da se diše ni za vreme nastupa predgrupe, Masters of Reality, preteče stoner rocka, čiji je frontmen Chris Goss i producent, koji je saradjivao sa Kyussom i QOTSA. Nesto duži set, od skoro sat vremena, jeste napravio korektan uvod u ono što sledi, jer je bilo jasno da su pripadnici desert rock scene čiji su deo i QOTSA, dosta toga pokupili i naučili od starijih uzora. Generacijski izmešana publika, u kojoj su se mogli primetiti i klinci u Kyuss majicama i metalci od 45, prilično toplo je prihvatila ovaj bend sastavljen od gospode u poodmaklim godinama. Usledila je pauza, fan pit se napunio tako da igla nije imala gde da padne, majice su nam se zalepile za tela, i tačno u 9, ugasila su se svetla.

Zaglušujuća buka, zvuk lomljenja stakla sa ogromnog video bima, i koncert počinje sa Keep Your Eyes Peeled. Sporo, opasno, gradi se tenzija postepeno, publika urla oduševljeno. Josh konstatuje da je opako toplo, ali da ćemo se skuvati zajedno i obećava dobru zabavu. Koncert prate stripovske, morbidne animacije mladog umetnika Bonefacea, bend je konstantno u polumraku, naziru se siluete, a zvuk je neverovatno glasan, toliko da se pitamo sta će biti s nama kad se sve zavrsi. Slede You think I ain’t worth a dollar, but I feel like a millionaire, a delirijum nastaje na No One Knows, zatim nova My God is The Sun, klasici Burn the Witch i Sick, Sick, Sick.  Atmosfera je konstantno na granici opasnog, šutke su svuda okolo, ljudi padaju, onesvešćene devojke iznosi obezbeđenje. Rock’n’ roll je živ? Življi nego što smo očekivali, naročito među naizgled suzdržanim Austrijancima. Uzburkane emocije i strasti u kovitlacu se sudaraju, pažnju je teško usmeriti na jednu stvar, uživati u odličnoj svirci, gledati, zakovati pogled u ultra harizmatičnog Josha, ili obratiti pažnju na sjajne animacije. Kako QOTSA bije glas da uvek imaju najbolje bubnjare, mora se konstantovati da je Jon Theodore, koji je zamenio neviđenog Joeya Castilla, odličan izbor (s obzirom da će najveći i najbolji - Grohl, teško ikada pristati da odradi makar deo turneje, s obzirom na obaveze u Foo Fightersima).

Veliki broj muzičara je prošao kroz QOTSA svih ovih godina, i iako je Nicka Oliverija nemoguće prežaliti, lepi dečko Michael Shuman je sjajan basista i vrlo koristan back vokal…. Troy van Leeuwenn je uobičajeno elegantan, a Dean Fertita povučen, miran… Josh seda za klavir za predivnu The Vampire of Time and Memory, slušamo priču o strahu, bolu i upitanosti, sporu, prelepu priču o gubljenju vere. Do kraja će odsvirati veći deo novog albuma – I sat by the Ocean, možda i najbolju Smooth Sailing, mada ne i moju već omiljenu Fairweather Friends. No One Knows, Little Sister, Make It With You, A Song for the Deaf - kao presek najvećih hitova, ali bez Feel Good, Regular John…ili nekih drugih očekivanih favorita. Mislim da ne postoji tako uzbudljiv bend kao QOTSA. Predvođeni Joshom, oni sviraju prljavo, ali precizno, magnetski privlačno (o, da, sve to itekako ima veze sa seksom), to nije ni hard rock ni stoner, to je pustinjski mističan rock koji će izvući iz vas svaki životni sok. Čula trepte od strobova, svetla, gitara koje režu vlažni vazduh. Oko 10 000 ljudi je od početka do kraja u potpunoj ekstazi, nema rezervi, sve se daje na tanjiru, sve što osećaš i misliš. Nepobitna, ogromna količina energije koju QOTSA saspu sa bine, meša se sa strastima u parteru, i dobije se eksplozivna smesa koja preti da nas sve izmelje, no nekako ostajemo živi, i tako srećni. Kao san, koncert se završava prebrzo, iako je prošlo sat i po, i na bis dobijamo …Like Clockwork, Go with the Flow i Song for the Dead. Jato gavrana nas pozdravlja sa video bima za laku noć.
 
U 22.45 sve je gotovo, svetla se pale, i polako se valjamo u masi ka izlazu. Treba krenuti kao Beogradu. Veselo razmenjujemo utiske kod kombija, presvlačimo se u majice koje smo kupili. Samo 1200 km u 24 sata? Ha, hoćemo ponovo sutra?