Oni svoju artističku snagu crpe iz tmine ljudske psihe, ali iz njihovih izopačenih vizija i razrušenih snova izvire nepojmljiva lepota koja čini da mrak, kao retko kada, bude tako neodoljiv
Editors su jedna od onih muzičkih pojava koje stvaraju ogroman jaz između kritike s jedne, i publike i muzičara s druge strane.
Dok se sveznajući tumači novonastalih tendencija u postfranzferdinandskoj Velikoj Britaniji utrkuju u smišljanju nespretnih i prilično plitkih odrednica tipa “kopija Interpola” ili “hiljaditi po redu klonovi Joy Divisona”, milionski auditorijum širom globusa uživa u njihovom jedinstvenom šmeku, a ovogodišnje indie zvezde The Cinematics ili Kubichek! navode ih kao glavne uzore.
Momci iz Birmingema svoj status su gradili postepeno i oprezno, postavši najveća dika i ponos svog grada još od vremena kada su
Simon Le Bon i drugari orgijali širom okolinom Villa parka.
Iako izašao pre dva leta, prvenac
The Back Room pametno je uspeo da izbegne hype koji je okruživao
Silent Alarm ili
Employement, buknuvši godinu dana kasnije, kada su, uz nagli porast prodavanosti, pristigli zapaženi nastupi na svim većim evropskim festivalima i mnogim američkim talk show programima, kao i nominacija za famoznu nagradu Mercury.
Zakasneli feedback bi svoje obrazloženje mogao dobiti u analizi strukture same muzike mračnih Engleza, koja naizgled može delovati jednostavno, ali je zapravo kreacija nesalomive prisutnosti i dubine čiji limit može biti jedino mašta konzumenata.
Bez pretenzije da se negiraju očigledni uticaji Joy Divisona, Echo and the Bunnymena ili The Chameleonsa, apsolutno je neophodno naglasiti, podvući i zapečatiti da Editorsi te reference koriste isključivo kao polazni parametar, oko koga dalje grade sopstveni mikrokosmos.
Protkano istinskom emotivnom katarzom nastalom u simbiozi melodijskog senzibiliteta, gitarskih reverba i Smithove lirike i vokalne predstave, ovo prostranstvo nije bilo jednostavno nadograditi, i zbog toga je provejavala briga da bi se greška u koracima mogla javiti već u drugom pokušaju.
Kao osnovni motiv izabrano je pitanje smrti, koje je na sličan način razmatrano na albumu
Du & Jag Döden popularnog švedskog rock benda
Kent, ukazivanjem na neophodnost podrške prijatelja i porodice u teškim trenucima i pronalaženja osobe s kojom će se taj neizbežan kraj dočekati.
Prema priznanju frontmena Toma Smitha, smrt je obeležila protekli period života njegovih prijatelja i njega samog, kulminirajući šokantnim gubitkom starog školskog druga kom je posvećena završna elegija Well Worn Hand.
Iako se čini da je nada izgorela u Smithovom potenciranju konačnosti svega što postoji, njegova verbalna spretnost u sprezi s poznatim Urbanowiczevim prodornim solažama i nametljivim rifovima u pojedinim trenucima dovodi do osećanja uzvišenosti, što je prijatno koliko i utešno.
Sniman u izolovanom području Severne Irske u tandemu s Garrettom 'Jacknife' Leejem (Snow Patrol, Bloc Party), An End Has A Start predstavlja, možda iznenađujuće, još ubedljiviju demonstraciju kreativnih sposobnosti birmingemske četvorke.
Dok naredni najavljeni singl u vidu naslovne numere i koncertnoj publici već uveliko poznata Bones mogu komotno u ring na tag-team megdan starim hitovima Munich i Blood, When Anger Shows i The Weight of the World predstavljaju Editorse u novom svetlu, u prvom slučaju nikada refleksivnijem, a u drugom coldplayovski himničnom.
The Racing Rats je šlag na sivoj torti, ultimativni hit bez kog bi indie žurke ove sezone bile siromašnije od
MC Hammera, a opsesivna
Spiders ništa drugo do one preslatke trešnjice na samom vrhu.
Korišćenje klavira, akustičnih gitara, udaraljki i hora pokazalo je mogućnost da se uspešno eksperimentiše, a i dalje ostane veran svom prepoznatljivom izrazu. I, da bi priča o sveukupnom napretku bila kompletirana, ne sme se zaobići ni ritam sekcija, za koju su zaduženi Russell Leetch i Ed Lay, ovog puta precizniji i intrigantniji u nastojanju da dub dinamiku prevedu na viši nivo.
Godina se možda tek bliži polovini, ali dosta toga se na ostrvskoj rock sceni već iskristalisalo i nekako upućuje da Editorsi ne samo da su najuspešnije preležali sindrom drugog albuma, nego su od svih novijih NME/MTV 2 senzacija jedini izvršili muzičku i tekstualnu progresiju.
Iako večno preokupirani mračnim temama, njihova budućnost u milionskoj britanskoj kvaziindie mašineriji čini se najsvetlijom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.