Srpski rokenrol sve više liči na bumbara. Prema svim zakonima aerodinamike, taj ne bi mogao da leti. Ali leti
„Kruha, rada i panka“
(grafit u Splitu iz sredine 80-ih)
Odavno je jasno kako je paradoks srpske kulture – u ovom tekstu će se pod tim pojmom podrazumevati rokenrol i srodne oblasti – što u stalnom naricanju nad zlom sudbinom olako previđa i svoja najveća dostignuća. Jer, ovdašnji rokenrol nije robovao i ne robuje samo već dosta puta odsviranim obrascima, populističkim klišeima i ja-bih-eto-malo-da-se-pobunim naivnostima. I dan-danas (a naročito na najboljim hip hop izdanjima) živi istančan moderni senzibilitet, po svemu suprotan lažnoj sentimentalnosti, praznoj retorici i jeftinoj osećajnosti.
A koje su – s retkim izuzecima – sve što su mediji bili u stanju da prepoznaju. Ta oholost će nas skupo koštati.
„Nema više lakih protivnika“, kaže Block Out postavljajući dijagnozu zbunjenosti mlađih generacija kojima sistem kontrole vlasti preko desetina i desetina kontrolisanih i praznih emisija, stanica, novina, društvenih sajtova… uskraćuje fokusiranost i razlog mogućeg bunta. Pažnja se odvlači prevelikim brojem (podjednako važnih i time podjednako nevažnih) informacija, i sve postaje tako lepo i tako bezopasno – relativno.
Opšte srozavanje kriterijuma koje je proteklih 15 godina pogodilo domaću kulturu učinilo je da i kulturne rubrike u medijima postanu vrtlozi površnosti i proizvoljnosti. Svuda je stihija, pa je tako i u novinama. Odsustvo normi i standarda, hladne copy-paste informacije i neverovatna smeša kratkih tekstova (što kraćih! – to je zahtev koji često čujem i u sugestijama čitalaca Popboksa). Na istoj strani su pokušaji komentarisanja/procenjivanja, što se opet često svede na lupetanje (poput onog u novembarskom broju Yellow Caba u kome neko potpisan kao V.V. piše kako reditelj Goran Marković posle knjige Male tajne u književnosti može da stoji visoko „otprilike tu negde odmah uz Danila Kiša“).
Ne govorim ovo kao neko ko, barem s minimumom osećanja pravde, ne želi da učestvuje u operaciji u kojoj će tek stasala i nadolazeća srpska r’n’r scena biti ili kamenovana ili beatifikovana (postoje razlozi za oba slučaja), već o tome da svaka polemika o tome najpre mora da bude priča o ovdašnjoj licemernoj državi i katastrofalnim medijskim zakonima.
Kako drugačije nego licemerjem objasniti strategiju TV Pinka koja poslednjih pet-šest godina ignoriše čak i izvođače City Recordsa, ali po pet-deset puta dnevno emituje spotove novog Kikija Lesendrića. A možda nije u pitanju licemerje, nego iskren i racionalan ekonomski interes: pola Kikijevog albuma (prepunog lažne sentimentalnosti, prazne retorike i jeftine osećajnosti) je komponovao Mlađan Dinkić, jedan od stubova ekomske moći naše partijske države, čije poluge odlučuju i o punjenju marketinških budžeta Pinka i ostalih televizija. Tu možda treba tražiti i razloge Kikijevog vaskrsavanja na festivalima poput Exita ili Trenchtowna, Kikijevih visokobudžetnih spotova, Kikijevih TV intervjua, Kikijevog proboja na vrhove top-lista gledanosti i slušanosti – sve to s radošću deteta pred kavezom majmuna u zoo-vrtu i s poslovičnom upornošću mazge.
S druge strane, Pink je privatna televizija, i ako hoće, može da emituje i parenje kišnih glista. RTS posluje novcem pretplatnika i jedina je stanica koja deluje iz udobne pozicije da za gledaoce može da se bori kvalitetom: ali izgleda da su pre skloni ubeđivanju kako su baba koja se češlja ili svadba od 48 sati najčvršće institucije države. Izuzumajući nekadašnji (i u međuvemenu prodati) 3K, verovatno je poslednja r’n’r emisija na RTS-u koje se većina seća bio Hit meseca Duce Marković.
Sve vreme je, naravno i nažalost, reč o politici. RTS je primer kako ključni problem onih koji odlučuju o kulturnoj politici nije da li ih Milošević vuče za vrat iz groba, već ih za gušu drže oni koji s Miloševićem nemaju problem, kao ni sa bilo čim drugim što donosi profit.
Zato je jasno da u okolnostima koje se mogu uporediti samo sa 1993. opstanak pravih kulturnih vrednosti na ovim prostorima zavisi od ulaganja u njih. S ove strane Pinka i Kikija nalaze se naglašeno istraživački autorski bendovi sa Goriborom na čelu (čiji je lider St. jedan od retkih autentičnih genija savremene muzike), nove ikone omladine poput Repetitora ili Petrola, kao i grupe u naponu snage poput KKN-a, Velikog Prezira ili Jarbola, koje je nepravedno svrstavati u bilo koju kategoriju osim njihove lične.
S ove stranje Pinka i Kikija se nalazi i kompletno 50-ogodišnje nasleđe rokenrola, bogatstvo za koje ne postoji dovoljno velika riznica. Svaki povratak u prošlost donosi susrete sa imenima poput Discipline Kičme, Partibrejkersa, Obojenog Programa, Divljana, opet probuđenih Eve Braun, Instant Karme, Bjesova, Sunshinea…
Njihovo ignorisanje dovešće do daljeg pretvaranja kulture u medijski cirkus: u poprište prizemnosti i neukusa, propagandnih spletki, marketinških nameštaljki, političkih gadosti – svega onoga što jednom društvu oduzima razloge da uopšte postoji.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari