Koncerti

U novom nastavku "trke sa Alchajmerom" pozabaviću se uspomenama na okolnosti nekih nezaboravnih koncertnih iskustava. 

1. Frank Zappa – 8. maj 1988. Stadhalle, Beč

Milica i ja bili smo na našem "predbračnom" putovanju. Prva stanica – Zagreb, gde sam se nadao da će nam se pridružiti Dražen Vrdoljak i krenuti sa nama do Beča. Dražen je tokom svoje novinarske karijere razvio prijateljski odnos sa mojim idolom intervjuišući ga nekoliko puta. Nažalost, iskrsle su neodložne obaveze pa je prilika da se upoznam sa Frenkom Zapom zauvek propala. Svejedno, prisustvovao sam jednom od poslednjih koncerata Velikog Maestra. Repertoar je bio sačinjen kao po mojim ličnim željama, uz dodatak neočekivanih obrada. Ravelov Bolero u rege verziji i nenadmašno izvođenje Stairways To Heaven sa legendarnim Pejdžovim gitaroškim solom skinutim do najsitnijeg detalja i raspisanim za petočlanu duvačku sekciju! Par godina kasnije, Vrdoljak mi se odužio kada je ponovo intervjuisao Zapu u Los Anđelesu za zagrebačku televiziju. Objasnio je Geniju postojanje zaluđenog obožavaoca na dalekom Balkanu, pa sam dobio poklon potpis -  zahvalnicu i par aktuelnih video i audio izdanja... Zamišljam ova dva divna čoveka kako se ponovo druže negde u kutku raja odvojenom za ljude istančanog smisla za humor.

2. The Rolling Stones – 3. jul 1982. Stadion Prater, Beč

"Htela sam da izvršim samoubistvo, ali onda sam shvatila da ću propustiti narednu turneju Stounsa", rekla je jednom Pati Smit. Svako u životu zauvek pamti senzaciju prvog susreta sa grupom The Rolling Stones. Već sam vam opisivao neke detalje ovog putovanja (vidi priču Mirođija), ali davati prikaz samog koncerta uvek mi se činilo potpuno blesavim. Većina muzičara ulazi sa pričom: "Tu sam najviše zbog Kita. On je duša grupe, a možda i umre uskoro (i tako već 40 godina)". Prepotentnog pozera retko ko pominje kao razlog dolaska. Međutim, posle par sati izlaganja transmisiji energije G. Majkla Filipa Džegera, i najstegnutiji cinik prepoznaje zašto je baš taj čovek jedan od najubedljivijih pevača rokenrola uopšte. I njegov najveći simbol. Ovo iskustvo mora da promeni svakoga ko se bavi muzikom. Uvek sam verovao da je najprimetnija promena zadesila Električni orgazam. Beogradski pank prvoborci pretvorili su se u rokenrol bend kakav i danas znate. Prvi potonji nastupi imali su problem jer su njihovi pankerski orijentisani obožavaoci nastavili da sipaju na binu mlazeve pljuvačke koja članovima grupe više nije prijala. Često se sve završavalo Giletovim skokom u prve redove i razračunavanjem sa najupornijim provokatorima. Mada... Gile kaže da nije ni bio sa nama tada u Beču... svejedno, Stounsi su uradili svoje.

3. Deep Purple – 16. mart 1975. Hala Pionir, Beograd

Uvek pamtiš prvi veliki koncert kome si prisustvovao. Deep Purple su početkom sedamdesetih bili mnogo veliki u ovim krajevima, pa ne treba ni da pričam o uzbuđenju koju je izazvala najava njihovog dolaska. Na scenu je prvo izašla grupa Smak, apsolutni miljenici tadašnje rokerske populacije, ali uloga predgrupe bila je i ostala nezahvalna. Pod oskudnim svetlima oni su izveli svoj program, opreme zgurane ispred artiljerije glavnih zvezda. A onda su tu opremu sami sklanjali... Hammond orgulje Laze Ristovskog su baš delovale teško... U parter hale Pionir postavljene su stolice kako bi susret sa eminentnim umetnicima iz Engleske što udobnije pratili neki važni "drugovi" i njihove "drugarice" u svečanim bundama. No, čim je iz mraka ukrašenog slapovima suvog leda zarežala gitara Ričija Blekmora i povela bend u Burn, silina zvučnog udara preplašila je lisice, zečeve i ostalu menadžeriju odranu zbog elegantne garderobe. Drugarice i drugovi povukoše se ka dnu hale ostavivši prostor ispred bine "nama decama"... Uši su pištale nedeljama...

4. Queen – 27. jul 1986. Nep stadion, Budimpešta

Veče pred odlazak na ovaj koncert grupa Bajaga i Instruktori imala je foto-sešn za omot albuma Jahači magle. Slikar Radovan Hiršl blago nas je pripremio rečenicom: "Obucite neke stare stvari i ponesite nešto da se posle presvučete". Fotograf Zorica Bajin Đukanović beležila je svojim aparatima kako nas Radovan zasipa hektolitrima svih boja duge. Nekako je posebno precizan bio kada je mene zapljusnuo kofom narandžaste farbe koju sam onda cele noći spirao sa (tada još uvek dugačke) kose da bi se koliko-toliko normalan pojavio pred strogim mađarskim graničnim policajcima... Deco, u to vreme je Mađarska bila deo komunističkog bloka, a mi smo, kao, dolazili "sa Zapada"... dobro, tehnički i tada smo stizali sa juga, ali... kapirate šta hoću da kažem... Ponovo su jedan od autobusa ispunili muzičari, novinari i drugi stalni predstavnici uobičajenog koncertnog miljea. Kako parovi imaju običaj da se međusobno privlače, Milica i ja smo najveći deo vremena proveli u društvu Firčija i Marine (Ivan Fece Firčii i Marina Perazić -  prim. prev) mada je njihova unutrašnja dinamika bila prilično različita od naše. Ipak, bilo je sjajno stajati pored Firčija u trenutku kada je Fredi Merkjuri zapevao jednu staru mađarsku narodnu pesmu. Queen su se baš potrudili na ovom koncertu (snimali su i film, ali to tada nismo znali). Malo nas je nervirala stidljiva mađarska publika, tada još nenaviknuta na ovakve predstave. "Uf, čekaj da Fredi opet dođe u Jugu!" To se, nažalost, nije dogodilo.

5. Greatful Dead -  7. jul 1981. Alpine Valley Music Theatre, Viskonsin, USA

Da. Bio sam na koncertu grupe Greatful Dead. Imam čak i kartu... još uvek. Sećam se predivnog amfiteatra pod vedrim nebom gde je Stivi Rej Von odsvirao svoj poslednji koncert desetak godina kasnije... I ne sećam se više ničeg... ali, to su vam Greatful Dead... ko se seća, taj nije ni bio prisutan.

6. The Rolling Stones – 15. jul 1995, Wembley stadion, London

Posle onog sudbonosnog prvog, doživeo sam još 5 emotivnih udaraca grupe Rolling Stones. Ipak, nikad tako uzbudljivo kao "na njihovom terenu", u Londonu, na "starom" Vembliju. Tog jula, Milica je dobila priliku da učestvuje na jednom značajnom kongresu o menadžmentu u kulturi u okviru londonskog Barbikana. Uvalili smo se kod Čuture (Nikola Čuturilo – prim. prev.) u gostinsku sobu stana nedaleko od metro stanice Vilzden Grin i na dve nedelje uklopili u život male londonske ex-jugo  kolonije. Već prve večeri u komšiluku je svirao Džuls Holand sa svojim orkestrom. Onda je stigao Električni orgazam. Njihov nastup u Sheppard's Bush Bottom Line (danas – Walkabout) poklopio se sa čuvenom finalnom utakmicom evropskog prvenstva u košarci Jugoslavija – Litvanija pa sam veći deo svirke proveo ispred ekrana u predvorju (otud kadrovi sa ove utakmice u video spotu Orgazma Spojimo se sad koji je tom prilikom snimala bivša basistkinja grupe, Marina). Kada je kanonada trojki Saše Đorđevića najzad pobedonosno okončala povratak naše košarke na međunarodnu scenu, zatrčao sam se u prve redove da Giletu javim radosnu vest. Presekao me je pogledom kao da ću uskoro postati žrtva novog skoka sa bine, ali sam na vreme shvatio da u publici ima i onih kojima izliv navijačkih strasti možda ne bi prijao. Radovanje smo odložili za opuštenije okruženje Rašine (Brian Rasic, poznati rok fotograf -  prim. prev.) gajbe. 

Inače, okupljanja rokera sa Balkana u Londonu bila su najčešće rezervisana za koncerte grupe Lost Children u kojoj su gitare svirali Čutura i Koja, bas Bojan Pečar, a bubnjeve... zaboravio sam... Nisam imao priliku da uživam u njihovim verzijama hitova stare Yu rok scene. U vreme našeg boravka Koja je uveliko aktivirao londonsku verziju Discipline Kičme sa crnom pevačicom Gofi Bebe i neverovatnim bubnjarem, akrobatom i zajebantom Pitom Vorenom. ("Čoveče, dođem u London sa j.... Novog Zelanda  i sviram sa dvoje aboridžina!"). Svirali su u klubu Garage i to je sigurno najbolji nastup Discipline kome sam ja prisustvovao. Kojin menadžer Edvin omogućio mi je par dana ranije da se ušunjam u maleni klub Borderline na ekskluzivni akustičarski koncert Grema Parkera. Nezaboravno...

A... da... bili smo i na Vembliju i gledali Stounse... bilo je super...

Ima još... pa će se nastaviti... jednom...