Mljet

Ja sam sujetan čovek. Volim da me hvale, mrzim kad me kritikuju. Obično se vrlo iznerviram zbog upućene mi pokude, osim... OK... nikada nisam mogao da se naljutim na Peru Lukovića. Bili smo komšije na Zvezdari. Kod Pere se išlo na poklonjenje kad god se vrati iz Londona sa naramcima novih albuma rešen da podeli svoje oduševljenje sa ostatkom Beograda. Mene nije morao ni da zove telefonom... dovoljno je bilo da upali svetlo u sobi i eto me zadihanog od uspona između dve poslednje stanice autobusa 28 (tada još nije bilo trole na toj liniji). Ako bi Pera i zapljunuo neko moje delo, zvao me je da mi to pročita pre nego što izađe u javnost. Smejali smo se zajedno. Jebi ga... čovek je uvek bio beskrajno duhovit i zabavan.

Nije uspeo da me iznervira ni novinar (nećete mi verovati, al' stvarno se ne sećam kako se zvao i gde je pisao) koji me je u vreme prvih velikih uspeha Bajage i instruktora nazvao «Salijerijem Yu rocka». Gotovo sam siguran da je ovo napisano sa namerom da bude uvreda, ali nije uspelo... naime, opčinjen predivnim Formanovim filmom i sam sebe sam ponekad poredio sa briljantno oslikanim «posvećenim i prosvećenim obožavaocem»... Minus patološka ljubomora... (i tako su mi se autorske ambicije razvile tek desetak godina kasnije).

Zaista, biti u blizini eksplozije Bajaginog talenta tih godina bilo je jedinstveno iskustvo. Pesme su isticale iz njega kao hladna voda iz česme sa propalom gumicom. Radio je za Zdravka Čolića i producirao Bezobrazno Zeleno...  Izneo je na svojim plećima Čorbin album Muzičari koji piju istovremeno sklapajući pozitivno geografski mozaik sopstvenog solo prvenca. Pokušajte da zamislite osećaj – upadneš kod ortaka na kafu, a on ti kaže: «E, slušaj, nešto sam noćas napisao – veče ne miriše na rakove i školjke...» F**k!!!

Čim se pojavio, album Pozitivna geografija osvojio je talase radio stanica, počeo odlično da se prodaje i uslovio potrebu za eventualnim promotivnim koncertima. Bajaga je okupio ekipu u kojoj su se našli sve sami likovi iz moje Tilt / Bulevar muzičke prošlosti: Vlajko bubnjar u međuvremenu je menjao Vicka na poslednjoj Čorbinoj turneji; Cvele je bio basista i domaćin prvog off-projekta Frka (Pustite me druže!); Nele gitarista upravo se vratio iz vojske kao i klavijaturista Dragan Mitrić, takođe žrtva rashodovanosti voljenog nam Bulevara. Ovoj družini pridodati su  producent albuma, maestro Kornelije Kovač i Bajagin stari drugar Žika, omiljeni heroj «Teatra levo» i kultne predstave tog vremena - «Rastibuđilizovane klejbezable». Ali... šta ja tražim tu?

Dobro... pevao sam prateće glasove na ploči, ali taj deo bi Cvele i Nele, uz ceremonijalmajstora Žiku, sasvim dobro mogli da odrade... Ipak, Bajaga je bio odlučan: «Ideš sa nama.» Moj prijatelj bio je svedok bolnog «neizdrža» koji me je hvatao daleko od scene, a čija je žrtva najčešće bio veliki sto u redakciji lista Rock po kome sam besomučno skakao kad god sa radija grune neki dobar gruv. S druge strane, na nesigurnom i neodlučnom početku sopstvene karijere Bajaga je imao dva džinovska straha: buduću ulogu frontmena i komunikaciju sa medijima. Osećao se bolje ako uz sebe ima nekoga kome je egzibicionističko blesavljenje pred publikom najprirodnija stvar na svetu. O opuštenom odnosu sa kolegama - novinarima i da ne govorimo.

Tako se i Vaš pripovedač našao na probama u svlačionici ledene hale «Pionir» i u vozu za Zagreb aprila 1984. Nisam bio u vlaku nazad za Beograd sa ostatkom ekipe, rano ujutro posle danas legendarnog nastupa u Kulušiću, zahvaljujući šarmantnoj devojci  A. (navodno ista ona iz čuvene pesme grupe Regata), ali i to je bila potvrda da smo ostavili dobar utisak. Usledila je mala svirka u novosadskom «Mašincu», a potom i veliki promotivni trijumf u prepunoj sali beogradskog Doma sindikata. Sve je bilo savršeno te večeri: fantastična publika koja je na kraju koncerta preplavila binu, energična svirka ukrašena začudno skladno improvizovanom koreografijom Žikine i moje komičarsko – šoumenske klackalice i, iznad svega, neodoljiva harizma novog princa tinejdžerskih soba, moćnog pesmotvorca zaodenutog u razoružavajući plašt sopstvene ranjivosti i stida.

Ipak, Bajaga je još uvek zvanično bio član Riblje čorbe. Doduše, njegov matični bend odlučio je da napravi podužu pauzu i okupi se ponovo na jesen, pa je za avgust dogovorena dvonedeljna turneja «Instruktora pozitivne geografije» po kampovima Omladinskih radnih akcija. Ali, i dalje su svi planovi nove postave delovali kao privremena neobavezna zabava dokonih muzikanata, daleko od bilo kakvog ozbiljnog plana.

 Priredba za klince na Meliti

Usred svega, Bajaga i njegova Ema, nagovorili su me da im se sa svojom devojkom M. pridružim tokom letovanja na prelepom ostrvu Mljet. Verovatno su shvatili, kao domaćini bezbrojnih sedeljki u stanu u Kosovskoj, kroz koji sam sproveo dobar deo ženske azbuke (i abecede) da sva ta slova služe tek da se prilepe pukotine na srcu kojim se ova plavokosa mudrica, zaljubljenica u pozorišnu i likovnu umetnost, nekoliko puta neoprezno poigrala.

Plivali smo i veslali. Pentrali se po stenama do nepristupačnih plaža i naručivali nezaboravno sveže obroke u ribarskim selima oko velikog jezera. Moja Martin gitara poslužila je da održimo priredbu za decu na Meliti (ostrvce u jezeru na ostrvu – tada hotel, danas opet samostan ovekovečen Šijanovim filmom), ali i za novi talas Bajagine inspiracije što je stene oko jezera zapljusnuo pesmama koje će uskoro pevati čitava Jugoslavija. «Zažmuri», «Sa druge strane jastuka», «Ti se ljubiš...» Zarazni gitaroški rif krasio je čežnjivi apel «Nemoj da budeš nja nja» (u studiju, ta pesma je postala rege stilska vežba, a rif se izgubio da bi isplivao tek desetak godina kasnije u odi crnogorskoj turističkoj ponudi)... Harmoniju prirode, ljubavi i nadahnuća narušio je telefonski poziv Miše Aleksića da se Bajaga vrati zbog Čorbine iznenadne tezge u Grčkoj. Taj deo priče znate... Bajaga je odbio da se vrati... Čorba nije ni otišla u Grčku, ali stvar je nepovratno pukla. U dubrovačkoj luci sačekao nas je Nele sa primerkom «Ekspres Politike» koja je objavila Borinu izjavu da svoje dotadašnje gitariste izbacuje iz benda.

Tog julskog dana, neobavezno glupiranje nekolicine prijatelja, postalo je osnova jedne od najdugovečnijih karijera muzičke scene ovog podneblja i važna stavka mog, kasnije odvojenog, puta. Iako uvek blentavo analitičan, poput prokletog italijanskog kompozitora zadivljenog genijem mladog Amadeusa, u tom trenutku zaista nisam obraćao pažnju na posledice previranja kojima prisustvujem... Držao sam Milicu za ruku i jedino razmišljao o tome da uz nju želim da provedem čitav život...

Dejan Cukić