Mirođija

 

Unapred ozloglašenu 1984. godinu otpočeo sam sa glavom zaronjenom u klozetsku šolju. Nekoliko sati ranije prisustvovao sam u Sava centru novogodišnjem pozorišnom spektaklu Ljubiše Ristića, Tajna crne ruke, ali moje trenutno nedostojanstveno stanje nije bilo odraz spontane umetničke kritike, već neopreznog upoznavanja sa tajanstvenim Gospodinom H. On je meni pružio svoju crnu ruku, a ja njemu jebeno radoznali nos. Kako god... Žurka se premestila kod moje drugarice M. na Bele vode gde je posvećeno analitični duh shvatio da se nalazim okružen galerijom ženskih likova iz pesama Bore Đorđevića. Bora je imao zapanjujuću sposobnost da zasere veze sa mnogo finim osobama i pritom ih kasnije opauči stihovima. Bila je tu gospođica "Piša mala" i gospođa "Đubre"... čak je i moja tadašnja devojka N. koja mi je držala glavu uz mešavinu tihog prezira i glasne saosećajnosti, nekako okrznuta... Barem su tako nastajale odlične pesme jednog od najvećih jugoslovenskih bendova svih vremena.

Priča o Ribljoj čorbi je primer kako magija dobre energije postoji i u realnosti. Spoj istaknutog "akustičarskog" kantautora, Bore, upravo najurenog iz sopstvene grupe Suncokret (jer su ostali članovi želeli da sviraju rok!!!???) i n-te postave tezgama očeličenog trija SOS, dočekana je u muzikantskim krugovima dozom (ne baš) blagog podsmeha. Ni dodavanje još jednog gitariste nije nikoga ubedilo ("Kako svira ovaj novi u Čorbi?", "Pa... odlično izgleda"). Ali tu je na scenu stupila magija koju tupadžije i mrsomudi (danas se to zove "hejteri") iz "Šume" i "Lipe" nikada nisu uspeli da shvate (kafane Šumatovac i Ispod lipe, prim. prev). Borinim pesmama tekle su priče sa beogradskog asfalta, ali neobični talenat ovog Čačanina činio je da se u njima lako pronađu i "branitelji" i "osvajači". Pored toga - čvrsta, jednostavna osnova, nadgrađena bravurama jednog od najvećih neopevanih heroja jugoslovenskog roka, Rajka Kojića, učinila je da se Bora, kao pevač, oslobodi svih izveštačenih manirizama svoje akustičarske faze i zaurla direktno iz stomaka ubedljivošću koja bi i uputstvo za upotrebu veš mašine učinila vrednim slušanja. Dobre vile razmahale su se svojim čarobnim štapićima nad glavama ovih autsajdera i oni su se preko noći pretvorili u "petoglavu aždaju".

Grupa Bulevar (s leva na desno): Dragan Mitrić (klavijature), Nenad Stamatović (gitara), Dejan Cukić (vokal), Branko Isaković (bas), Predrag Jakovljević - Bata (bubnjevi)

Riblja čorba je u svakom trenutku delovala kao prava grupa. Nije to bila posledica nekakvog pažljivo osmišljenog imidža, već odraz istinskog zajedništva u poduhvatu "mi protiv svih", neophodnom za uspeh na bilo kom bojnom polju. Kao član Bulevara pratio sam izbliza munjeviti uspon Bore i saboraca. Mi smo bili njihova predgrupa (tehnički, bili smo pred-grupa i za-grupa jer smo otpočinjali svirke, a kad Čorba odsvira svoj oskudni repertoar, nastavljali smo sa igrankom za okupljene omladince). Ubrzo posle trijumfa na Tašu (zanimljiva napomena - ovo pišem 1. septembra, tačno 33 godine posle tog događaja) ispraćaj Bore i Rajka u vojsku organizovan je u stanu basiste Bulevara, Branka Isakovića na Zvezdari. Saradnja se nastavila tako što je Bajaga napisao tekstove za naše prve singlove, ali su odnosi zahladneli pred rad na prvom albumu jer je Bora negde izjavio kako se njegov gitarista "vežba na Bulevaru", što je strašno pogodilo našu sujetu. Ista ta sujeta (najgora ljudska osobina, a opet neophodna ako želiš da se baviš bilo kakvom kreativnom delatnošću) učinila je da zaobiđemo poziv da kao predgrupa obiđemo Jugoslaviju na jednoj od najposećenijih turneja ikada, pa sam legende o uspesima Čorbe posle Mrtve prirode upijao iz druge ruke. Uživao sam u anegdotama o džinovskom engleskom producentu Džonu Mekoju i njegovoj permanentnoj zbunjenosti samoupravno -  socijalističkom svakodnevicom ("Menjamo novac kod semenkara!? Ali zašto?!"; "Kako to misliš - nema rizle u radnjama?! Svaki put kad hoćeš da smotaš džoint putuješ u Austriju?!") ili odjecima ludila koje je pratilo koncerte benda širom ondašnje nam domovine. 

Tokom 1982, u vreme albuma Buvlja pijaca euforija oko Riblje čorbe (a i u samoj grupi) donekle je splasla. Sa druge strane, postajalo je sve jasnije da dobre vile sa čarobnim štapićima nemaju nameru da svrate na Zvezdaru i poškrope Bulevar svojim čudima. Svi potrebni sastojci bili su naizgled tu, ali "ono nešto" odbijalo je da se pojavi. Početkom jula te godine gomila beogradskih muzičara i novinara uputila se ka Beču na koncert Rolingstounsa. Cela Čorba bila je tu, a ja sam krenuo u društvu devojke S.i srbo-amerikanca po imenu Nik, prijatelja mojih rođaka iz Viskonsina. Bazali smo po prestonici nekadašnje imperije veče pred koncert, dok svi nisu odlučili da je vreme za spavanje osim "samaca" -  Rajka Kojića i Amerikanca Nika. Ovaj neobičan, i u svakoj drugoj okolnosti nespojiv par, nastavio je lunjanje po gradu. Spazili su ulaz u noćni klub potpuno nesvesni činjenice da je eminentni ugostiteljski objekat te večeri rezervisan za privatno druženje. Međutim, čoveka nalik mlađem bratu Kita Ričardsa i njegovog pratioca na čijem čelu kao da je pisalo "Amerikanac", obezbeđenje je bez zazora propustilo unutra. Seli su, naručili pivo, a onda umalo popadali u nesvest spazivši veselo društvance koje je slavilo rođendan visoke teksaške manekenke po imenu Džeri Hol. Njen dečko, Mik Džeger, ustao je u jednom trenutku i uz pratnju prisutnog filipinskog orkestra otpevao svojoj dragani As Time Goes By, večnu temu iz filma Kazablanka ("Sviraj to ponovo, Sem" - rekao bi Bogart). 

Niko Rajku i Niku nije poverovao da su upali na žurku benda zbog koga smo se uputili u Beč sve dok pred povratak nismo naleteli na foto-reportažu u lokalnim novinama koja se do najsitnijih detalja slagala sa njihovom pričom. Pao sam u totalnu depresiju ("Zar nije trebalo i ja da budem tu i brinem o ludom Ameru!?") iz koje me je tek negde posle Maribora izvukao razgovor sa Bajagom. Hvalio sam mu se stihovima koje sam napisao pod uticajem Samjuela Beketa za drugi album Bulevara u želji da impresioniram jednu zaljubljenicu u pozorište koja me je zaludela i potom šutnula. Bajaga je uzvratio otpevušivši mi dve pesmice namenjene Saši Aleksu, za singl u znak zahvalnosti što mu je ovaj skinuo sa vrata neke "nestašne dečake" rešene da ga ošišaju i "prebiju mu prste". Čim sam čuo Tamaru i Male slonove, tako uz pratnju monotonog zvuka motora autobusa sa povremenim akcentima "udarnih rupa", znao sam da je moj prijatelj napravio kvantni skok od "Borinog učenika koji se vežba na Bulevaru" prema autentičnom autorskom izrazu neverovatne lepršavosti. Slike građene stihovima urezivale su se pravo u mozak, a reči tako vrcavo uskakale u taktove, da su najuobičajnije muzičke šablone pretvarale u sasvim nove i sveže kompozicije. Gledao sam ga zblanuto, jedva svestan da mi se preko lica razvukao najblesaviji mogući osmeh.

Teško je bilo posle spektakla na stadionu Prater vratiti se u redovne obaveze, što je u slučaju grupe Bulevar bilo dvonedeljno zabavljanje omladine u kampu "Goran Savinja" u Makarskoj. Na toj omalenoj bini smenjivali su se svakog leta bendovi iz cele Jugoslavije. Od Čorbe, preko Skloništa do Galije. "Goran" je postao obavezno svratište svakog poznatog ili anonimnog rokera koji se tokom sezone nađe na Makarskoj rivijeri. Za vreme našeg "službovanja" posetio nas je Borut Činč, klavijaturista Buldožera; Milan iz Šarla, tada već posvećen svom novom bendu, pridružio nam se jedne večeri sa usnom harmonikom i potom, nažalost bezuspešno (prokleti profesionalizam), pokušao da me odvuče nazad u Beograd na koncert Talking Heads. Svake večeri ispred bine je bio zakucan momak kose ofarbane u plavo i upijao svaki Neletov rif. "Evo ga Sting, opet", zezali smo se međusobno. Posle sam ga prepoznao kako opliće foršpil Suade u redovima nove sarajevske tinejdžerske senzacije.

Na jesen je izašao album Mala noćna panika. Bila je na njemu naša najbolja i najzrelija kompozicija Trenutni lek, ali ni ona nije pomogla da se nešto značajno pomeri u karijeri benda. Pristigao je niz poziva za vojsku. Branko je prešao u Idole. Bata je otišao u Zanu... Bulevar je otišao u istoriju... 

Narednu godinu proveo sam iza pisaće mašine (vidi prethodni nastavak) i često svraćao kod Bajage koji je iz roditeljskog doma u Zemunu prešao u iznajmljeni stan u Kosovskoj ulici, nedaleko od hotela Union. Komentarisao sam i radovao se svakom novom biseru njegove proključale inspiracije: Berlin, Tekila gerila, Marlena... pa se nisam iznenadio kada me je pozvao da dođem početkom januara  u Studio 5 (danas bioskop Tuckwood) i pripevam pokoji prateći glas...

Godina otpočeta na kolenima u okruženju fine italijanske keramike, spremala je velika, prijatna iznenađenja...

 

- nastaviće se -