Kan

Moja novinarska karijera počela je sporadičnim napisima u listu Zdravo. Krao sam poneki trenutak od dvadesetčetvoročasovnog radnog vremena posvećenog pokušajima grupe Bulevar da se popne lestvicom tadašnje rok scene, pisao portrete aktuelnih svetskih tvoraca nota (fakultet je vrlo brzo pao na treće mesto) i nosio ih u redakciju pri vrhu velikog Politikinog zdanja gde je Peca Popović, urednik muzičkih strana, držao banku i okupljao gomilu zanimljivih likova. Kada god navratiš, bio si siguran da ćeš naleteti na nekoga koga si baš želeo da upoznaš. Bregović... Točak... Vrdoljak... urednici Jugotona i PGP-a... ili možda Saša Aleks, izvođač najubedljivije otpevane navijačke himne svih vremena (Dok Partizan bitke bije... - priznajem ovo iako zakleti zvezdaš)... Saša je inače bio poznat po nadrealno savršenoj imitaciji glasa i dikcije najdražeg Predsednika. Najbliže što sam ikada prišao skoku sa vrlo visoke zgrade (od straha ili smeha, svejedno)  bilo je kada sam u redakciji Zdravo iza svojih leđa začuo glas J. B. Tita kako lično čita spisak pesama "rodoljubive" večeri Splitskog festivala: More šumi, ja zovem (pravi naziv - More šumi, Tito zove)... Moji mornari (Titovi mornari)...

Stvari su postale ozbiljnije negde s proleća 1982. godine kada je Peca najzad dobio priliku da u okviru eminentne novinske kuće pokrene časopis posvećen rok muzici. Doduše, u početku je to bio samo prilog (nazvan Rock 82) Zabavnikovog pod-izdanja Strip 82. Svejedno... za novu avanturu tražila se sveža krv. Tadašnje rok novinarstvo ukoprcalo se u dosadnjikavu automitomansku bolest. Tekstovi su više govorili o piscima i njihovim putovanjima ka mestu događaja nego o samim koncertima, a poenta je bila da se opeva druženje autora sa muzičarima koji su "kul" i naruga onima koji to nisu. Grupi - devojke sa kojima ne možeš u krevet... Kao neko ko je za sopstveni egocentrizam imao sigurno polje "osnovne delatnosti", odlično sam se uklapao u Pecinu drugačiju koncepciju. Žrtva mog prvog intervjua bio je legendarni britanski gitarista Alvin Li. Njegov sastav Ten Years After bio je jedan od onih čije su se ploče na mom gramofonu istanjile od silne upotrebe. Sjajan lik, dobroćudan, prijatan, ali... Za nas su junaci Vudstoka bili nadljudske pojave, mitološka bića koja nose plamen kosmičke mudrosti... "Najbrži gitarista Zapada" pokazao se (slično većini muzikanata) kao običan engleski "gizer" čije je omiljeno sredstvo za alternaciju svesti – pivo uz koje u pabu sa ortacima mnogo više voli da priča o fudbalu nego o vaseljenskim istinama. "Ma... Vudstok je za nas bila samo još jedna tezga... jedan u moru letnjih festivala, samo lošije organizovan i sa previše ljudi. Tek kada se pojavio film ukapirali smo da je to bilo značajno, jer su se naši koncerti preselili  iz pozorišnih sala u sportske hale..." Jebote!!!

Već do kraja te godine Rock/Strip 82 postao je pravi hit na tržištu i obezbedio ambiciozni plan stvaranja nezavisnog magazina velikog formata sa ogromnim posterima aktuelnih idola. Vizuelni identitet stvaran je uz pomoć sjajnog Dragana S. Stefanovića, dizajnera  proslavljenog ne samo prvim omotima Bijelog Dugmeta i ostalih jugo-sastava, već i radovima za engleske zvezde kao Average White Band. Bilo je uživanje gledati majstora na delu i upijati sa još jednog izvora bujice "izascenskih" priča (meni omiljena: Dragan je u Pecinoj bašti upregao svog školskog drugara Bregovića da mu pomaže oko seckanja i lepljenja fotografija članova grupe Smak za omot njihovog albuma Crna dama. U vreme kada smo mi neuki klinci Dugme i Smak smatrali najvećim protivnicima i konkurentima domaće muzike).

U januaru 1983. na kioscima se pojavilo prvo izdanje "velikog Rocka". Na naslovnoj strani bio je Mik Džeger, a udarni tekst - moje pisanije o Stounsima. Doduše, pod pseudonimom - Vrisko Njačić (zaradio sam ga kada je Biljana iz Stripa, uz zvuk pesme grupe Bulevar na redakcijskom radiju, zapoagala: "Ko bre ovo njače?!")... u to vreme pisao sam uglavnom pod idiotskim pseudonimima (na pr. o grupi Kiss kao Kisko Ljubić!) rešen da sasvim odvojim svoju muzičarsku od novinarske ličnosti.

Svega par nedelja kasnije neočekivano sam se našao na najozbiljnijem zadatku. Na putu ka nekoj tribini o rok kulturi na Novom Beogradu, Peca mi se u pauzi zajedničkog poskakivanja na zadnjoj platformi GSP autobusa požalio kako, iako akreditovan, neće moći da ide na MIDEM – godišnji svetski sajam muzičke industrije koji se tradicionalno poslednje nedelje januara održava u Kanu. "Mogu ja umesto tebe", našalio sam se (polu). "Pa, naravno! Nisam im poslao fotografiju! Odeš i prijaviš se kao Petar Popović!" Bio je petak popodne. U ponedeljak ujutru, šetao sam hodnicima novosagrađene Palate festivala na Kroazeti i šepurio se propusnicom na kojoj je ispod moje slike stajalo šefovo ime.

MIDEM je u vreme pre interneta bio izuzetno važna smotra. Sve najveće (a i mnogo manje) diskografske kuće imale su svoje štandove u ogromnom podzemnom prostoru Palate dok su se na velikoj sceni iznad, svake večeri održavali gala koncerti sa buljucima atraktivnih učesnika. Glavna tema te godine bila je promocija novog nosača zvuka - kompakt diska (CD). Bila je to sedmica iz sna. Napravio sam pregršt intervjua. Od džez legendi Stenlija Klarka i Džordža Djuka, preko tada popularnih američkih rokera Cheap Trick, engleskih disko – zavodnika Imagination, do aktuelne pobednice Evrovizije, Nemice Nikol. Nalivao sam se pivom sa članicama ženske heavy metal bande Girlschool i "pročišćavao sinuse" sa "lovcem na talente" kompanije CBS. Kepten Senzibl iz sastava Damned umalo da mi se ispovraća na pantalone, a obeznanjena Riki Li Džons odbijala je da me ispusti iz ruku dok je menadžer pokušavao da je odvuče na scenu ("Woow... Yugoslavia... man", divila se ona svojim sivo - plavim očima sa zenicama veličine čiode). Nudili su mi jedan na jedan" sa budućom velikom kanadskom pevačkom zvezdom. "Ma, nema šanse, mnogo je ružna" - odbio sam priliku da se upoznam sa Selin Dion... Nikome nije smetalo što se u društvu zakupaca ekskluzivnih apartmana šunja neko ko je do Azurne obale putovao vozom i odseo u najjeftinijoj rupčagi preko puta štajge.

Moj najvažniji plen trebala je da bude Kim Vajld. Plavokosa seks bomba novotalasne pop scene bila je već određena za jedan od mega-postera u narednom Rocku. Ekskluzivni intervju legao bi "k'o budali šamar". Dovijao sam se na sve načine, ali bez mnogo uspeha. Robin Zender iz Cheap Trick mi je čak pomogao da preko recepcionara hotela Carlton dodjem do broja njene sobe. Pozvao sam, javila se lično, ali me posle par rečenica (ne)ljubazno uputila na diskografsku kuću. Spas je stigao pred sam nastup. Balkanski šarm proradio je na jednoj od pres-domaćica. "Znaš onaj šank na prvom spratu? Iza njega su vrata koja se nikad ne zaključavaju, a vode do stepenica kojima silaziš direktno u garderobe. Probaj. I tako izgledaš kao neko od njih". Ispred odaja g-đice Vajld njena svita delovala je neprobojno poput Rimske falange, no posle mnogo moljakanja, uvlačenja tati - Martiju i lažnih komplimenata bratu Rikiju za njegovu produkcijsku veštinu, našao sam se na kolenima (bukvalno – nisu mi ponudili stolicu) pred napućenim usnama koje su tako zanosno pevale Kids In America i Cambodia...

"Imam je!" javio sam iz govornice u Rue de Serbs čoveku čije sam ime pozajmio na nedelju dana (još u utorak sam i sam sebe počeo da zovem Piter) i spremio se da poslednje večeri opušteno odgledam koncert Peta Metinija. Raspamećen njegovom svirkom ipak sam još jednom upotrebio "tajna vrata". Za razliku od "zvezdice" koje se danas malo ko i seća, Veliki Majstor mi se oduševljeno obratio čim je spazio oznaku na propusnici: "Yugoslavia! Piter, čoveče... treba mi tvoja pomoć!" Pet i njegov bend imali su evropsku turneju sa dva neželjena dana pauze između Italije i Mađarske. "Razglasi da želim da sviram u Jugoslaviji".

Intervju sa Pet Matinijem objavila je Politika (retka prilika kada se tata-Cukić ponadao da možda i nije sve izgubljeno), a par nedelja kasnije na koncertu mojih nedavno stečenih prijateljica, Girlschool, u hali Pionir, odvedoše me do Tonija Sabola, tada jedinog organizatora stranih gostovanja u našoj zemlji: "Video sam da si pisao o Metiniju... Misliš da to može da prođe?... Daćete mi medijsku podršku?... Nego... Zašto te ove cure iz Girschool zovu Piter?"

Dok se poklanjao publici posle trijumfalnog nastupa u hali Pinki u Zemunu, Pet Metini je spazio polu-prepoznatljivo lice ugurano među foto reportere ispred bine. Iznenada se osmehnuo još šire nego inače, upro prstom prema meni i mahnuo mi da dođem iza. "You did it, man!", reče Maestro i neopravdano mi podari jedan od najlepših trenutaka u životu. Odužio sam mu se tako što sam ga narednih par sati ugušio jadikovkama nad tužnom sudbinom koja mi je nedelju dana ranije na vrata donela koverat sa pozivom za Vojsku. Posle me je bilo toliko sramota detinjaste tirade da više nikada nisam smogao snage da pokušam da se javim Metiniju prilikom njegovih brojnih dolazaka u Beograd.

Inače, JNA se u rekordnom roku odrekla mojih usluga. Bio sam kod kuće posle dvadesetak dana (o tome nekom drugom prilikom) spreman za nove zadatke i neočekivane preokrete. Naredne godine (1984.) otišao sam na MIDEM pod sopstvenim imenom, ali magija kao da je nestala. Jurio sam (i stigao!) savršene noge Tine Tarner, čavrljao sa simpatičnom Nenom ("99 balona"), slušao Van Morisona iz prvog reda i propitivao o svemu i svačemu Vinsa Klarka (Depeche Mode, Yazoo, Erasure), Pola Janga i... Bananarame. Sedeli smo u njihovoj garderobi (ugurali su me preko reda tokom pauze za ručak), a ne zna se kome je bilo neprijatnije. Trima Engleskinjama koje umesto da se šetaju uz more sede zatvorene sa još jednim dosadnim novinarom, ili muzičaru koji je u Beogradu upravo pomagao svom prijatelju pri snimanju jedne od najveselijih ploča jugoslovenske muzike, da bi sada ovde gledao tri bledunjave face i osećao se kao... grupi - devojka neupotrebljiva za krevet...