Korni

Kornelije Kovač bio je moj prvi pravi muzički idol. Pusti Bitlse i Stounse... daleki, preko sedam mora i sedam gora, delovali su stvarno koliko hobiti ili vilenjaci... ovaj čovek hodao je ulicama istog grada, disao isti, košavom pročišćeni vazduh, a stvarao je muzičke zagonetke što su raspaljivale maštu i vukle sve dublje u lavirinte otkrivanja čarolije nota...

Ta misao uobličila mi se kroz polusan prekinut otvaranjem vrata automobila i mirisom benzina usputne pumpe. Dok sam pokušavao da odlepim zgužvanu facu od stakla zadnjeg prozora, shvatio sam da me je na "Korni – uspomene" (za razliku od uobičajenih horny uspomena) podstakao glas saputnika na zadnjem sedištu. Davorin Bogović, legenda zagrebačkog i ex-Yu panka pevušio je Glas sa obale boja sa prvog albuma Korni grupe iz davnog septembra 1972. godine!

"Šta je ovo? Zona sumraka?"

"Ne. Ovo je sever Francuske. Mal' si zabrijal' pa nisi ni skužil' kak' smo profurali Belgiju."

"Ma ne to. Otkud ti znaš ovu pesmu?"

"Ja znam sve pesme Korni grupe."

Bogović, Neno Belan i ja bili smo tog proleća 2006. gosti vesele družine zvane Balkan Rock Legends – ekipe okupljene oko sarajevskog entuzijaste po imenu (i nadimku) Vlado Morison. Galerija odličnih muzičara izbeglih sa naših prostora u Holandiju zabavljala je svojim koncertima predivno ujedinjenu Jugoslaviju kakva postoji još samo u sećanjima. Vlado je predstave ispunjene hitovima rokenrola nekadašnje nam države organizovao uvek na vrhunskom nivou u najboljim klubovima Amsterdama i još ponekog evropskog grada. Sada smo se, posle lude amsterdamske noći truckali ka Parizu, u susret Seržu i njegovoj družini tamošnjih ex-Yu entuzijasta. Nimalo čudno u repertoaru Balkanskih rok legendi nije bilo pesama Korni grupe. Hitove su verovatno smatrali pretrivijalnim, a ozbiljne kompozicije prekomplikovanim za uši pivom nalivenih nostalgičara... ništa novo... ovaj raskorak trajno je obeležio karijeru Grupe. Ipak, neke među nama zauvek su zaludeli. Dvojica takvih sedeli su na zadnjem sedištu rasklimatane limuzine Vlade zvanog Morison i sada zajedno pevali Put na Istok (malo tekst malo rifove) vozeći se ka jugu.

O, kakav je bio Moj bol razočaranja dvanaestim mestom naših heroja na Pesmi Evrovizije 1974. u Brajtonu... mrzeo sam ABBA-u iako su telesni sokovi petnaestogodišnjaka ključali u odbranu "plavuše i crvenokose". Kornijevci i ABBA delili su garderobu te večeri. Sprijateljili su se i srdačno pozdravili na rastanku. Jedni su krenuli ka svetskoj slavi, drugi ka jalovom pokušaju osvajanja evropskog tržišta, gorčini neuspeha i neumitnom raspadu.

Kornelije se preselio u London. Sviraču njegovog kalibra nije bilo teško da nađe posao. Sprijateljio se sa Rodom Ardžentom, nekada klavijaturistom grupe Zombies, kasnije sopstvenog istoimenog benda, a tada vlasnikom glavne londonske radnje za klavijature u kojoj je Kornell (kako su ga zvali u Londonu - prim. prev) redovno ordinirao, vrebao pozive za sešn svirke i moguće audicije. Stekao je puno kontakata, uletao u zanimljive ekipe, svirao na festivalu u Redingu... ali ulazak u "prvu ligu" uporno je izmicao. Posle jednog sešna, Rodžer Glover je pokušao Kornelija da ubaci u novu postavu grupe Rainbow, ali se Riči Blekmor ipak odlučio za Dona Ejrija... Kada je sastav Pitera Gebrijela napustio drogama sluđeni klavijaturista i flautista Tim Kapelo i otperjao put Nepala (tamo je doživeo preobražaj, vratio se očišćen, posvetio zdravlju i ponovo isplivao kao nabildovani saksofonista i klavijaturista Tine Tarner), dobri Rod Ardžent organizovao je audiciju za Kornella. Gebrijel se pojavio obrijane glave, odčeprkao uz klavir nekoliko pesama sa svog budućeg (trećeg) albuma i u stanju autističnog stupora slušao bravure maestra sa Balkana. "Previše sam se raspričao", žalio mi se mnogo godina kasnije Kovač. "Verovatno sam mu bio čudan".

Kornelija sam upoznao u decembru 1980. Posle atentata na Džona Lenona, grupa beogradskih muzičara okupila se u sali pozorišta Dadov da oda poštu palom predvodniku. Bili su tu članovi grupe S vremena na vreme, Bora Đorđević, Bilja Krstić, Prele... i vaš pripovedač kao predstavnik nadolazeće generacije. Kornelije je sedeo u prvom redu. Nedugo zatim pozvao me je da mu otpevam naslovnu temu za film Ljubi, ljubi al' glavu ne gubi. Simpatična ska – poskočica, ali je nažalost, zahvaljujući prepotopskoj tehnologiji tadašnje filmske industrije moj glas izobličen do neprepoznatljivosti. Utonuo sam u bioskopsko sedište posramljen špicom trećeg nastavka čuvenog serijala Lude godine, koji kao da je pevala histerična rođaka Patka Dače. Srećom, zaboravili su i da me potpišu... Naše kasnije saradnje bile su mnogo uspešnije. Kovač je producirao drugi album Bulevara. Visili smo u stanu nadomak hale Pionir i upijali aranžerske savete dok su nam se oko nogu vrzmale njegove ćerkice. Bata je čak odmenio već uniformisanog Dragana Mitrića na našem poslednjem koncertu u beogradskom DOK-u (fenomenalna sala na Dorćolu koja više ne postoji). Povremeno me je pozivao da mu otpevam neki demo snimak. ("Dođi, napisao sam nešto za Zdravka, ali mislim da će mu se više svideti ako ti otpevaš. Zove se Ti si mi u krvi) Onda je producirao prva dva Bajagina albuma. Bio je sa nama kada smo kao Bezglave Ja Ha horde krenuli u osvajanje pozornica stare Juge.

Godine koje su usledile donele su mu muke tezgarenja u izgonu (Španija), ushićenje prodorom talentovanih potomaka i još mnogo uspeha i razočarenja. Sedeli smo u njegovim kolima po povratku sa nekakve tribine o autorskim pravima kada mi je otvorio dušu do kraja. Bilo mu je teško posle razvoda.

"Čudno je da si o tome napisao pesmu još na prvom albumu."

"Kako to misliš?!"

"Tata Ko i mama Spo"

"Bože... stvarno..."

Kornelije Kovač više je od legende. On je najuspešniji pop kompozitor naših prostora, aranžer sa znanjem koje nadilazi sve ograde, najbolji klavijaturista sa ove strane Lamanša i ... važnije od svega...mnogo dobar čovek. Čast mi je da kažem:

Kornelije Kovač je moj prijatelj.