Družili smo se, pomagali, svirali, zabavljali i trovali se zajedno. Posle dovoljno upornosti, otrovi koji su nagonili na muku postajali su slatki kao čokolada. A ukus čokolade traži... još čokolade. Vaš pripovedač se pri prvoj naznaci virtuelne gorčine u sopstvenim ustima toliko prestravio da više ničemu sličnom nije primakao nos. Neki drugi bili su hrabriji ili... bistriji ili tuplji...
Pre neki dan moj drug Slobodan Purić poslao mi je jednu fotografiju. Purke je bio najzaposleniji fotograf časopisa Rock, posebno u početku, u vreme malog, zabavno upakovanog Rocka 82. Upravo u tu godinu vratila me je ova crno bela fotografija. Negde iza kulisa tadašnjeg Beogradskog Rock Festivala (BROF), u hodnicima hale Pionir ja oduševljeno sviram "vazdušnu" bas gitaru prema zaintrigiranom, razoružavajućem osmehu Ivice Vdovića zvanog Vd.
Vd i ja upoznali smo se pet godina ranije. Bio sam maturant Šeste beogradske gimnazije i obilato se koristio okolnošću zabavljanja sa ćerkom školske doktorke za pribavljanje opravdanja. Na putu ka školi stoga sam često "opravdano" promašivao odredište i gnezdio se uz dobru muziku kod basiste grupe Tilt, Cveleta (vidi prvi tekst). Jednog dana Cvele mi je najavio da će nam se pridružiti (u sličnoj eskapadi iz obližnje Pete gimnazije) njegov rođak. "Strašan klinac. Počeo je da svira bubnjeve. Mnogo je talentovan." Narogušio sam se prirodnom odbojnošću osamnaestogodišnjaka kome dve godine mlađi "balavac" ulazi u atar, ali onda je sobu stana u ulici Stanoja Glavaša obasjao taj osmeh. Veoma brzo prepoznali smo međusobno sličnu strast prema muzici. Glavna stvar bio je džez rock i galerija "projekata" muzičara izniklih ispod krila Majlsa Dejvisa. Ivica i ja razmenjivali smo ploče, jurili nove snimke, išli na koncerte... jednom smo se zaputili i do Zagreba na nastup gitariste Džona Meklohlina (tada smo ga svi, pogrešno, zvali – Meklaflin)... sve to vreme Vd je neverovatno brzo napredovao kao bubnjar. Vežbao je uporno i sa lakoćom kupio fore starijih muzičara (najčešće Vlajka Golubovića, tada bubnjara Tilta).
Sa drugarima iz Pete gimnazije, napravio je bend logičnog imena - BG5. Kakva je to galerija likova bila! Gitare su svirali džez zaljubljenik Enes Mekić i buckasti plavušan zaluđen bluz rifovima sastava Allman Brothers – Nebojša Antonijević Anton. U ulozi basiste smenjivali su se Bojan Pečar i dobroćudni Miša (bojim se da sam zaboravio prezime). Klavijaturista je bio hiperaktivni virtuoz Zoran Radetić, a sve je začinjavala flauta Saše Gnusa. Neverovatno koliko različitim putevima su krenule karijere tih dečaka. Enes i Zoran nastavili su u pravcu usavršavanja zanata, a Radetić je vremenom postao jedan od najcenjenijih producenata ovdašnje pop muzike. Anton je osnovao grupu Butik sa još jednim izdankom Pete gimmnazije, Vladom Negovanovićem, pre nego što se uz pevača Radničke kontrole posvetio dugogodišnjem rasturanju žurki. Pečar će kasnije zaploviti u sastav Via Talas, zapamćen po hitu Sama i činjenici da više niko od njih nije među nama. Ni Bojanov naredni bend neće biti mnogo bolje sreće.
Ipak, BG5 tada su svirali zajedno, i čak izborili priliku za nekoliko nastupa u Domu omladine Beograda, gde su ih dopunjavali razni gostujući pevači. Posle raspada Tilta dobio sam od Vda neizbežni poziv da im se pridružim na jednoj svirci. Uvežbali smo Just The Way You Are Bilija Džoela i Sir Duke Stivija Vondera. Pet minuta pred nastup Enes mi je priznao da "možda bude problema" jer te stvari su ranije svirali sa Preletom koji se upravo pojavio u Domu. Ups! Naravno, prvi čovek na koga sam naleteo silazeći sa bine bio je Prele. Njegova ruka podigla se prema meni, ali umesto iščekivane šamarčine dobio sam tapšanje po leđima: "Dobar si mali... idi u p... m...!"
Grupa BG5 nije preživela njihove mature, ali je postavila osnove tradicije koja u toj školi nije zamrla ni do danas.
Nešto kasnije Vd me je pozvao na svirku u donjoj sali SKC-a (danas knjižara Delfi) kojom je ozvaničena transformacija grupe Limunovo drvo u trio Šarlo akrobata. Videlo se (i čulo!) da će biti strašan bend. Da im niko neće biti ni sličan, kako su lepo i objavili pesmom Niko kao ja. Pogledajte ponovo taj spot iz legendarnog Rokenrolera Borisa i Tucka (Boris Miljković i Branimir Dimitrijević, reditelji - prim. prev). Pokušajte da se ne naježite pred tom ranom naznakom kolosalnog Milanovog talenta. Pred silinom naleta Kojinog ubeđenja i bezobrazluka. I pokušajte da suzdržite sopstveni osmeh kada vas ogreje nevino i čisto Vdovo lice. Nema šanse!
U vreme najvećih uspeha Šarla akrobate Ivica je imao i "projekat sa strane" pod imenom Anouda Rouge, sa Goranom Vejvodom, Draganom Šarić (Bebi Dol) i basistom Slobodanom Trbojevićem iz Igre staklenih perli. Ovih dana dobio sam od Bobe FB podsećanje na to vreme i zahvalnost što smo im mi iz Bulevara omogućili probe u našim terminima u Domu omladine. Zaboravio sam na taj detalj, ali verovatno je tako... takva su i bila vremena. Družili smo se, pomagali, svirali, zabavljali i trovali se zajedno. Posle dovoljno upornosti, otrovi koji su nagonili na muku postajali su slatki kao čokolada. A ukus čokolade traži... još čokolade. Vaš pripovedač se pri prvoj naznaci virtuelne gorčine u sopstvenim ustima toliko prestravio da više ničemu sličnom nije primakao nos. Neki drugi bili su hrabriji ili... bistriji ili tuplji...
Zašto se ljudi navlače na drogu? Dr. Spira (bez Ljudskih bića) ima teoriju (kao i o svemu) da se na "doup" navlače oni kojima, kad su bili deca, nisu pričali bajke. Ne znam da li je u pravu, ali sam svojoj deci, za svaki slučaj, godinama pričao bajke pred spavanje. Suviše je tuge pomračilo mladosti koje su obećavale, gušilo talente i nadahnuća i gasilo najblistavije od svih osmeha.
Moj sin danas pohađa Petu beogradsku gimnaziju. Ponekad idem tim hodnicima ka obavezama roditeljskih sastanaka, i kao da me golicaju tragovi jednog davno utisnutog osmeha iz zidova starog zdanja... Mnogo mi nedostaje.
Posvećeno uspomeni na Ivana Vdovića (23. februar 1961. – 25. septembar 1992.)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari