Sarajevo

"Zbogom Bosno, odo' u Sarajevo", govorio je moj deda po majci Risto Stajčić. Naočiti Hercegovac oblačio je svoje svečano odelo i odlazio poslom u Glavni grad, iz Foče gde je držao trgovinu i pilanu (pre II svetskog rata... posle su prešli u Srbiju sa samo tri kofera...) Ovu izreku, koju nažalost nikada nisam čuo iz prve ruke, koristio sam često kao šifru za različitost metropola u odnosu na okruženje matičnih država. Koliko je samo Njujork drugačiji od ostatka Amerike, London od Engleske, Beograd od Srbije... bla bla bla... Nevidljiva zavesa posebnosti centralnog mesta zbivanja neke države, u slučaju Sarajeva nadograđena je geografskim položajem kapsule učaurene među gorostasnim planinama. Možda se baš zato aura izuzetnosti ovog grada prelivala preko granica Bosne na čitavu bivšu Jugoslaviju. Muzika je, činilo se, nudila najčvršću potvrdu za to.

Teško je sporiti činjenicu da su Indexi bili najuspešnija grupa neonatalne faze jugoslovenskog roka. Iz epohe VIS-ova (vokalno instrumentalni sastavi) oni su praktično jedini uspeli da premoste zamke prelaska sa imitiranja na autorski rad. A imali su u svojim redovima i Davorina Popovića Pimpeka, najubedljivijeg pevača koji je ikada zapevao rokenrol našim jezikom (zvali ga vi sada "srpski", "hrvatski", "bošnjački"... ili po Štuliću - "našili") i ljudinu što je vremenom, širokim narodnim kosenzusom, postao doživotni nezvanični gradonačelnik voljene mu čaršije.

Verovali ili ne, ja pamtim vremena kada su svi muškarci iz samoupravno sagrađenih novogradnji odlazili "kod pukovnika Jankovića (na pr.)" da gledaju TV  Dnevnik, dok su njihove supruge sa istim zanimanjem pratile ritmični rad veš mašine njegove "drugarice". Kada je tehnološka (r)evolucija u skoro svaki dom unela đavolju napravu sa katodnom cevi, počela je da se širi i raznolikost ponuđenog programa (mada veći deo i dalje nije prevazilazio zanimljivost veš mašine). Mi "omladinci" dobili smo sedamdesetih svoj termin JRT mreže, ponedeljkom u 19h. Na smenu su iz tri različita TV centra dolazili sadržaji prilično slikoviti za vladajući duh svojih sredina. TV Beograd je prikazivala Maksimetar, takmičarski program za mlade pevače iz cele Jugoslavije, uz gostovanja već afirmisanih izvođača. Živi orkestar, publika u studiju i voditelj, popularni mladi glumac - Dragan Nikolić. TV Zagreb je imala društveno angažovaniji program Zdravo mladi, ali su između priloga o životu socijalističke omladine puštali evrovizijskom razmenom dobijene snimke svetskih bendova (imali su i savršenu špicu sa muzikom Herbija Henkoka!). TV Sarajevo je, pod uredničkom palicom pesnika Duška Trifunovića (voditelj je bio drugi pesnik -  Rajko Petrov Nogo), davala serijal Na Ti, koji je uz slične aktuelne teme služio kao promotivni poligon za mlade muzičare sarajevske scene. Bez opasnosti da se lokal-patriotizam na nekom političkom forumu podvede pod bauk nacionalizma, cela bivša nam domovina lako je upoznavala Jadranku Stojaković, Narcisa Vučinu, Rezonansu, Tešku industriju... i, naravno, sve korake nastanka prvog istinskog fenomena rokenrola ovih prostora. Sećam se jasno trija Mića, Goran i Zoran (Vukašinović, Bregović, Redžić) kako se na plejbek bore sa vetrom na nekom sarajevskom krovu... i na okolnim brdima slikanih prvih pokušaja grupe Jutro... i kada su predstavili svoju novu kompoziciju pod nazivom Kad bih bio bijelo dugme... Kao i većina "naprednih" tinejdžera koji su se na rokenrol navukli mnogo pre masovne prihvaćenosti "pastirskog roka" Bijelog dugmeta, bio sam veliki protivnik najpopularnije jugoslovenske grupe. Do te mere da mi je društvo iz gimnazije za rođendan kupilo njihov treći album (tada smo imali običaj da poklanjamo jedni drugima neupotrebljive budalaštine). Međutim, naslovna pesma (Eto baš hoću!) pogodila je ranjivu žicu nekoga ko je "uvek bio pametno dete" i "za mamine goste" svirao violinu. Još kad su se se iz zvučnika razlegle simfoničarski obojene harmonije završne Sanjao sam noćas da te nemam, "veseli Bosanci" dobili su neočekivanog obožavaoca. Ipak, pravu veličinu Bregovićevog talenta uspeo sam da shvatim tek kada sam i sam počeo da izlazim sa mikrofonom pred publiku. Još uvek tvrdim da je najvažnija pesma domaćeg rokenrola Ne spavaj mala moja muzika kad svira - prvi uspešan pokušaj da se ritam "našilija" upakuje u klasičan rokerski backbeat. Izgleda da je to mogao da uradi samo neko odrastao na ulicama što se sa Miljacke dižu ka brdima, zidovima čudesne kapsule.

Sarajevo je rokenrol ozbiljnije shvatalo nego ostatak zemlje. Zvanične institucije vrlo su obraćale pažnju na narastajući fenomen. Prva knjiga sa naučnim pristupom temi izašla je, naravno, u Sarajevu (Rok, kultura u izazovu - Miše Kulića, u izdanju Književne omladine Sarajeva, za koju je recenzent bio Vojislav Šešelj). Solidno organizovani koncerti sa masovnim spiskom učesnika bili su u Skenderiji češći nego u drugim gradovima.

Upravo jedna takva manifestacija bila je povod moje prve muzičke posete Sarajevu. Bulevar je jeseni 1981. dobio poziv. Iz nekih čudnih razloga zaturenih u izmaglici sećanja, naš kombi je stigao pred halu tek kada je koncert uveliko počeo. Organizator Ljubo (nekad bubnjar grupe Rezonansa) saopštio nam je da, u već zapečaćeni raspored, jedino može da nas ugura na kraju fešte - posle Bijelog dugmeta. Da sviramo posle Bijelog dugmeta!? U Sarajevu!!??? Moj patetični pokušaj da lično Bregovića izmolim za promenu plana (upoznali smo se ranije te godine u zgradi Politike -  vidi nastavak Kan) završio se ljubaznim odbijanjem i toplim pozdravima za Pecu P. Šta je - tu je. Dok su tehničari "dugmića" sklonili njihovu opremu, već je pola "raje" napustilo Skenderiju. Udarili smo najžešće što smo mogli i... reka oznojenih tela polako se zaustavila... "Jebote, vratili ste ih!" - uzbuđeno nam je čestitao Ljubo posle svirke. Slaba uteha, mislili smo mi, ali pokazalo se da je Sarajevo umelo da ceni hrabrost i trud – ubrzo nam je zakazan (i rasprodat!) samostalni koncert u Domu mladih ("mala Skenderija").

Na tom istom mestu,nekoliko godina kasnije, Bajaga i Instruktori imali su svoj prvi susret sa Sarajlijama. Neko je genijalno smislio zajedničku predstavu našeg «geografskog pozitivizma» i predstavnika narastajućeg lokalnog fenomena, «novog primitivizma». Sećam se zabrinute šetnje Baščaršijom frontalne trojke Instruktora kada je moje i Bajagine rezerve  prema okolnosti da nam u Sarajevu predgrupa bude baš Zabranjeno pušenje, nestrpljivo prekinuo Žika jednom od svojih karakteristično šizofrenih rečenica: "Zar Ti, Momčilo Bajagić...koji si prošao sa Čorbom sito i rešeto... zazireš od nekih klinaca... koji su, doduše, MRAK!". Popadali smo od smeha i odustali od ozbiljnog političkog promišljanja redosleda. Na kraju, Pušenje je sviralo prvo. Prošli su fenomenalno, a onda smo mi izašli i prošli... još bolje. Kad te Sarajevo jednom zavoli, nemaš brige.

Autor u drustvu Duška Trifunovića

Kada su stvari počele da se menjaju? Da li sam mogao prepoznati neki nagoveštaj? Možda one večeri kada je glumac Mirza Tanović istrčao iz jedne birtije i uvukao unutra na piće mene i Mladena Puljiza, pevača zagrebačke grupe Boa. "Toliko mi je drago šta vas dvojicu vidim kako šetate Sarajevom zajedno!" - naglasio je on nekoliko puta nama zbunjenima...ili kada mi je na jednoj žurci kod Srđana Jevđevića iz grupe Đino banana (sjajan lik, sada predvodi bend iz Sijetla - Kultur Shock) neka pijana budala počela da raščlanjava nacionalnu strukturu perjanica "novog primitivizma"... ili kad su revnosne omladinske funkcionere zamenili razdragano slatkorečivi "menađeri" što te uvek na kraju zapale za pare... ne znam i nemam prava da prosuđujem ... zabio sam glavu u peščani sat uspomena i odlučio da Sarajevo za mene uvek ostane... onaj pun mesec iznad hotela Holidej inn naše prve bračne noći... onaj čarobni džak mudrosti koje je rasipao čika Duško Trifunović...onaj domaćinski osećaj kada se dođe na jaretinu kod starog Nurije Palate... ona toplina ljubavi što je jednom nesputano pokuljala iz pravog Sarajlije, divnog Dražena Ričla (Para, gitarista grupe Elvis J Kurtovich & his Meteors, i osnivač Crvene jabuke) dok mi je pričao o tadašnjoj devojci, Anji Rupel, kršeći sva nepisana pravila "muških razgovora"... sedeo sam sa Parom i u avionu od Beograda ka Sarajevu septembra 1986. Mi smo išli na promociju albuma Jahači magle, a Crvena jabuka je žurila  kući zbog skorog koncerta u Mostaru na koji on i Aljoša nikada nisu stigli...

Pre nekoliko godina imali smo (Spori ritam bend) svirku u Sarajevu. Kombi se prošunjao poznatim ulicama ka centru grada, da bi me tamo zatekla glomaznost sopstvene face rasprostrte preko ogromnog bilborda na kraju ulice Maršala Tita. Bilo mi je čak pomalo neprijatno... A onda se pojavio dobri Mirko Srdić (aka Elvis J Kurtovich) i pouzdanim osmehom iza velikih naočara dao nagoveštaj da neke stvari nikakva sila ne može promeniti...