Početak svirke balkanskog trija većina prisutnih u londonskom klubu Marquee dočekala je za šankom, ali su onda polako počeli da ispunjavaju prostor ispred bine i sa sve više entuzijazma prate nastup. U jednom trenutku na binu je izleteo oduševljeni posetilac, predstavio se kao promoter turneje grupe Allman Brothers Band po Britaniji i pred svima ponudio Yu grupi mesto predgrupe
Prebirajući ovako po sopstvenim sećanjima, shvatio sam da je 1979. bila ključna za oblikovanje mog života. U jesen te godine, negde između otvaranja Čorbinog koncerta na Tašu i snimanja prve ploče za Jugoton, grupa Bulevar se uputila u London. Odlazak u glavni grad rokenrola bilo je redovno hodočašće tadašnje beogradske rok scene. Turistička agencija Jugoturs, kao deo najuspešnijeg socijalističko samoupravljačkog koncerna Genex, nudila je povoljne aranžmane zahvaljujući sopstvenoj čarter kompaniji (Aviogenex) i odličnom ugovoru sa hotelom Royal National pozicioniranom u samom centru grada, na Rasel skveru, par stotina metara od Britanskog muzeja, nadomak Totenhem kort rouda. Mnogo kasnije saznao sam da je Genex bio praktično suvlasnik ovog ogromnog zdanja, ali to za nas muzikante nije ni bilo bitno. Važno je bilo da smo sa nekoliko prišteđenih honorara mogli barem jednom godišnje da posetimo ulice čije su nam vibracije nepovratno zavrtele mozak.
Glavni program ovih putovanja činili su:
1. obnavljanje opreme – za ovu akciju obično se išlo do Erls korta i sedišta izvozne firme Toma & Company gde je uz vlasnika, G. Tomu, uvek radio i neko od poznatih nam beogradskih kolega u egzilu (najpoznatiji među njima bio je basista Pop mašine, Robi Nemeček);
2. kupovina garderobe (kada se muzičari zemlje iz koje se po farmerke još uvek išlo u Trst, nađu pred buticima Karnabi strita i Kings rouda obično završe svi sa istim šarenim majicama, sakoima i bedževima);
3. upijanje inspiracija, uz poželjnu posetu nekom koncertu – ovaj aspekt bio je za romantičnije među nama posebno važan, ali je ponekad donosio i bolne demistifikacije, najbolje opisane od legendarnog Dr. Spire: "Dok sam slušao Small Faces kako pevaju o Chancery Lane vrteo sam u glavi najfantastičnije filmove... onda sam došao u London i shvatio da je Čenseri lejn obična, ne preterano lepa, ulica".
Niko se nije usuđivao ni da pomisli na pokušaj ostvarenja skrivenih snova o svetskoj slavi čak ni posle nastupa
Yu grupe u klubu Marquee... ufff, ovo sad zaslužuje digresiju...
Početkom 1973. Dragi, Žika i Raša našli su se u Londonu. Prethodno su se najavili svom drugaru iz Beograda, Vanči, koji je već izvesno vreme živeo u britanskoj prestonici probijajući se na polju izrade garderobe od kože. U jednom trenutku imao je tezgu na Kensington marketu pored jednog lepuškastog plavokosog Engleza i njegovog zubatog ortaka rodom sa Zanzibara. Vanči je posao sa odećom išao bolje. Postepeno se probio i počeo da radi po narudžbinama zvezda rokenrol scene. Plavušan i Zuba su pukli sa odećom, ali se nisu mnogo nasekirali - u leto te 1973. pojaviće se prvi album njihove grupe – Queen... Dakle, Vanči je uspelo da preko nekih poznanstava izdejstvuje za Yu grupu probno snimanje pred "lovcima na talente" kompanije CBS. Nepoverljivi muzički poslenici ispostavili su Jelićima unapred račun za iznajmljene instrumente, ali je on pocepan već posle prve pesme odsvirane u studiju. Ljudi jednostavno nisu mogli da veruju da neko ko dolazi iz Istočne Evrope tako praši rokenrol. Jedan telefonski poziv obezbedio je Yu grupi priliku da se pokaže i u koncertnom ambijentu – baš na sceni kluba Marquee. Povratak u Beograd je odložen, a vredni Vanča se bacio na danonoćno krojenje čuvenih odela od zmijske kože.
Početak svirke balkanskog trija većina prisutnih dočekala je za šankom, ali su onda polako počeli da ispunjavaju prostor ispred bine i sa sve više entuzijazma prate nastup. U jednom trenutku na binu je izleteo oduševljeni posetilac, predstavio se kao promoter turneje grupe Allman Brothers Band po Britaniji i pred svima ponudio Yu grupi mesto predgrupe. Trijumf! Peca Popović bio je prisutan i spreman da prenese vesti u domovinu. U samoj grupi došlo je do velike rasprave. Bubnjar Raša Đelmaš svim silama se trudio da ubedi Jeliće kako se ovakva prilika pruža samo jednom u životu. Oni su, opet, osećali obavezu prema publici koja ih je već prihvatila i volela. Čekali su ih rasprodat kocert u novobeogradskoj Hali sportova, zakazani nastupi po Jugoslaviji do kraja godine i, naravno, objavljivanje prvog albuma. Ostala su atraktivna odela ovekovečena na tom omotu i zauvek zapisan trag (
možete ga pronaći na zvaničnom sajtu kluba): Subota 24. februar 1973. – Yu Grupa... pre neki dan Žika mi reče: "Izgleda da je Raša bio u pravu..."
No... da se vratimo u 1979. i Bulevar...
1. Bata (Predrag Jakovljević) je kupio nove bubnjeve. Kod Tome nije bilo ničeg pogodnog pa smo lutanje po gradu završili u Vordor stritu, nadomak Marquee kluba, gde je radnju sa udaraljkama otvorio Bob Henrit, bubnjar grupe Argent (verovatno podstaknut uspehom koji je u poslu sa klavijaturama imao njegov bivši šef, Rod Ardžent). Bata je isprobao nekoliko modela i odlučio se za polovan komplet marke Pearl. Jedini problem predstavljao je nedostatak dela kofera, ali je i to rešeno kada se pojavio sam vlasnik (kasnije će Bob Henrit dugo svirati sa grupom The Kinks) i ljubazno ponudio Bati sopstvene kofere sa znakom - Argent. Posle smo stalno morali da odgovaramo na pitanje: "Kako to da vaš bubnjar obožava grupu Argent?". Istinitom odgovoru niko nije verovao.
2. I mi smo kupili šarene majice, new wave sakoe i gomilu bedževa...
3. Pored obavezne posete Marquee klubu (svirali su Random Hold čiji je gitarista Dejvid Rouds ubrzo potom postao večiti saradnik Pitera Gebrijela), "posrećilo" nam se da London, u vreme našeg boravka, poseti tada velika američka rok atrakcija, sastav Boston.
Po povratku kući, prepričavao sam utiske iz čuvene dvorane Rainbow u Finzburi parku mom drugaru Saši (
"iz voza" - tvrdi Balašević) Strižaku tokom neke proslave u zgradi Radio Beograda. On je reagovao munjevito: "Treba da napišeš nešto o tome. Evo da te upoznam sa Pecom". Pretrnuo sam. Upoznaću Pecu Popovića!!!??? Peca je bio i ostao pravi guru rok scene. Njegovo nepostojeće "r" krasilo je mnogobrojne radijske izveštaje sa lica mesta koje smo upijali i pamtili. Kao novinar i jedno vreme urednik Džuboksa, uvek je bio više rok – propagator nego rok kritičar. Nije se sklanjao iza pisaće mašine i podsmešljivo saplitao nespretne pokušaje ovdašnjih posvećenika, već je, naprotiv, sa neviđenom strašću pomagao skoro svaku važniju karijeru, od Yu grupe, preko Dugmeta, Čolića, Smaka, Balaševića, Čorbe, do Bajage ili Ekatarine...
"Zd(r)avo! Slušao sam te p(r)e neki dan u Ma(r)ininoj emisiji (kultna emisija za diskofile Studija B Igla naša, ploča vaša, koju je vodila Marina Rajević, buduća supruga Duleta Savića). Baš kažem mojoj Mi(r)i - najzad neko no(r)malan među (r)okerima!"
Kasnije je Peca na ovu moju navodnu "normalnost" često ukazivao kao glavni razlog manjeg uspeha od zasluženog, ali tada mu se to dopalo i podstaklo ga da mi naruči tekst za omladinski list Zdravo. Pozajmio sam od ujne pisaću mašinu, skuckao nekoliko stranica i odneo ih na 14. sprat Politikine zgrade. Nekoliko dana čekao sam presudu. Pecino lice imalo je karakterističnu strogost pred saopštavanje važnih životnih istina. Opet sam pretrnuo iščekujući debakl, međutim...
"Mladiću... ti ćeš jednog dana živeti od pisanja!"
- nastaviće se -
Komentari
-
Dobar znak (gost)
| 07.08.2012. 13.30.04
Dobro je procenio Peca Popović. Bouvijeva biografija iz pera Marka Spica u Dejanovom prevodu čita se "kao ladna voda", a u "prim. prev." fusnotama možemo naći štošta zanimljivo, uključujući mnoga pojašnjenja i ispravke autorovih nepreciznosti. To je pravi dragulj u moru očajnih prevoda, kao što je na primer ona knjiga tekstova o Lenonu koju je priredila Joko, gde je jedan od bezazlenijih prevodilačkih bisera podatak da se Džon dosta družio sa nekom ženskom koja se zvala Kejt Mun!
-
1.5v (gost)
| 07.08.2012. 14.33.49
Sve pohvale za Dejana i Popboks. Meni su ove price suvo zlato, najbolje pisane stvari o muzici na srpskom jeziku. Ocekujem knjigu iste tematike sa ovim tekstovima.
-
1.5v (gost)
| 07.08.2012. 17.54.20
jedan povezan clanak od Pece:
http://www.blic.rs/Komentar/En-Passant/316502/Elegija-strafte
i komentar:
Gospo Popovic i Cukic, o ovom coveku treba pisati knjigu a ne samo jedan tekst koji ce brzo pasti u zaborav.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.