Hit

U muzici, kao i u svim drugim stvarima u životu, postoje različiti nivoi uspeha. Ipak, negde u nejasno određenim maglinama masovne prihvaćenosti, krije se (ne baš tako) tanka crvena linija koja uspeh deli od Uspeha. Prelazak ove granice doživeo sam jednom u životu kao slučajni dobitnik neočekivane lavine proistekle iz Bajagine raskupusane pesmarice. Najzabavniji deo ove tranzicije čini okolnost da ona prolazi sasvim neprimetno za one udobno smeštene u srce orkana, pa se čitava gungula njima čini kao nešto najprirodnije na svetu, što će, naravno, trajati zauvek.... E pa neće!... ali to je neka druga priča...

Ne mogu da kažem da signali nisu postojali. Svirke su bile sve češće, atmosfera u bendu fenomenalna, uvek podgrejana Žikinim pantomimičarskim minijaturama u garderobi koje su činile da na scenu izlazimo nasmejani pevajući kultni hit njegove prethodne grupe Mačori - Zašto se smejemo dok kašljemo?...ali, kao što rekoh -  signali:

- Doček nove 1985. svirali smo u Domu omladine Beograda zajedno sa grupom U škripcu. Delča i drugari doveli su svog producenta Sašu Habića koji je posle naše svirke uleteo u zajedničku svlačionicu i bukvalno počeo snažno da udara u rame Vlajka bubnjara: "Ti imaš gruv! Ti imaš gruv!". Onda se okrenuo na levo (i na gore) prema Bajagi: "Ja moram da produciram tvoj sledeći album!" Tako je album Sa druge strane jastuka, zahvaljujući Habićevom ludilu i beskrajnoj trpeljivosti Kornelija Kovača sa kojim smo već počeli da radimo na pesmama, dobio nespojivi, a pokazalo se, idealni producentski tandem.

- Jedno od prvih predstavljanja nove ploče bilo je u okviru revijalnog programa Opatijskog festivala. "Dragi prijatelji, dobro došli u slobodarsku Opatiju, koja je uvjek svakome okupatoru znala reći – Da," dočekao nas je raspoloženi Arsen Dedić na martovskim suncem okupanoj terasi hotela. Predstavnici medija iz čitave Jugoslavije ponašali su se tokom tih par dana kao sasvim spremni da prihvate veselu okupaciju Bajaginih pesama.

- Kada je u TV Beograd stigao poziv za festival Noć mediteranskog roka, ekipa emisije Hit meseca odlučila se da na ovu manifestaciju uputi Instruktore. Odleteli smo u Tuluz i našli se okruženi gomilom bledih faca od glave do pete u crno odevenih članova kvazi–gotik bendova iz Italije, Francuske, Španije, Portugalije... Sa našim šarenim košuljama i širokim osmesima, najblaže rečeno... nismo im bili simpatični. Neko nam je na vrata garderobe zalepio zalutali poster Moskovski cirkus. Ali... ipak je Tuluz na jugu Francuske... prirodni temparament okupljene publike bio je daleko bliži onome što su nudili razdragani skakutavi ritmovi i melodije šarenih "jugosa" nego čitava galerija imitatora grupe Sisters Of Mercy koja nam je prethodila (svirali smo poslednji, po abecednom redu "Y"). Razvalili smo ih! "Gledao sam prenos na francuskoj TV i čekao vas do 3 ujutru, ali vredelo je!", rekao mi je godinu dana kasnije legendarni reditelj Dušan Makavejev kada smo se u Parizu upoznali posle koncerta Lori Anderson u Olimpiji. Umro sam od sreće i rodio se ponovo!

- Kada sam se, posle neke svirke, zgužvan, podbuo i sa podočnjacima do kolena, pojavio jednog jutra u redakciji lista Rock (vidi epizodu Kan) gde sam još uvek redovno dolazio na posao, Peca Popović mi je rekao: "Vidi p(r)ijatelju... da sada imam milion nečega, uložio bih to u vaš bend. Biće to veliki posao... nemoj da se mučiš i dolaziš više ovamo". Pohitao sam da proročanske reči velikog gurua rok scene prenesem ostalima. "U prevodu - dobio si otkaz", kratko je prokomentarisao Žika.

Sa druge strane... ali ne jastuka, već ličnih osećanja, bilo je i prepreka. Snimanje je imalo svoje sjajne, ali i mračne faze. Bajaga je na kraju bio toliko iscrpljen da mu sopstvene pesme više nisu zvučale kako treba. Hteo je da objavi singl sa Zažmuri i Dobro jutro džezeri, jer je jedino u njih verovao. Entuzijazam svih koji su čuli album polako je dizao njegovo samopouzdanje, ali kada je trebalo odrediti prvu pesmu za predstavljanje spotom u emisiji Hit meseca, Momčilo se ipak odlučio za Zažmuri. Spot je režirao naš drugar Milutin Petrović i u želji da postigne najbolje, snimio besmislicu zbog koje se i danas ždere. Bajaga i ja smo imali nesreću da video premijeru gledamo u društvu članova Bijelog dugmeta, koji su već za sobom ostavili sve nedoumice oko "novog početka" sa novim pevačem, Tifom, i punili hale širom Jugoslavije. Našli smo se u studiju Radio Vrnjačke banje, mi sa albumom, oni posle koncerta u Kraljevu. "Teško je krenut' sa baladom", bio je jedini Bregovićev komentar. Uffff...

Zlopaćenje sa televizijom nije se okončalo na tome (mada je spot u Hitu meseca odmah zamenjen našim studijskim nastupom i posle toga se Zažmuri mesecima zakucala na vrh liste) – naviknut na slična iskustva sa Ribljom čorbom, Bajaga je oberučke prihvatio ponudu za snimanje čitavog "šou programa" (spot iznad - prim. ur). Deluje odlično za predstavljanje što većeg broja pesama, ali je pogubno za atmosferu u bendu. Umesto da putujemo unaokolo, sviramo i (jebi ga!) zarađujemo, provodili smo duge dane tog proleća u beskrajnom čekanju, zatvoreni među depresivno zeleno toniranim zidovima studija TV Beograd u Košutnjaku. Najgore, ovakva snimanja sve članove grupe, osim pevača, stavljaju u tupavu poziciju nimalo neophodnih statista. U takvom raspoloženju zatekao me je poziv urednika "Hita", Mladena Popovića, da učestvujem u stvaranju jugoslovenskog band-aid projekta, dela svetske akcije Boba Geldofa za pomoć gladnima u Africi. "A koji ću ti ja kurac!?", odbrusio sam mu, vrlo nekarakteristično nadrndan na sve koji u džepu nose televizijsku propusnicu. Dobri Mlađa, rešen da uz Bajagu na snimanju ima još nekog od Instruktora (a i voleo je ranije Bulevar), ovo mi srećom nije uzeo za zlo pa sam se našao u gomili prepoznatljivih faca okupljenih u Studiju 5 (danas bioskop Tuckwood) pod imenom Yu rock misija. Bilo je to iskustvo kojim bih sigurno mogao ispuniti čitavo jedno poglavlje ovih sećanja (možda naredno!), ali tada se činilo samo kao stidljivi zrak optimizma... U međuvremenu, kao menadžer sastava angažovan je Saša Dragić (povratnik iz JNA sa iskustvom uz, zanimljivo, opet grupi U škripcu) i već počeo da dogovara žive nastupe čime se duh Instruktora počeo vraćati iskrenim osmesima. Rotirajuću stolicu klavijaturiste (Kovač, Dragan Mitrić, Rade Radivojević) najzad je trajno zauzeo mladi Zemunac Saša Lokner i, malo po malo... posle svega par meseci (koji su se tada činili kao večnost) našli smo se pred beogradskom koncertnom promocijom albuma, na dva puta rasprodatom stadionu Tašmajdan.

Sećate li se prvog od ta dva koncerta? Sećate li se kiše koja je pretila da potopi staro zdanje i pobije nas napaljene muzikante. Vlasnik ozvučenja zagrepčanin Braca Radović trčao je iza scene u šizofreničnim trzajima, od - "Sjebat' će te mi tvitere!" do "To majstori, kakav koncert!" Loknerove klavijature su jedna za drugom crkavale. Iz Vlajkovog doboša posle svakog udarca dizao se gejzir neželjene tekućine. U jednom trenutku, potpuno mokar, sjurio sam sebi na glavu celu veliku flašu koka- kole. Nikada, ni pre ni posle, niko od nas tamo okupljenih, što na bini, što u parteru i na tribinama stadiona, nije osetio ništa slično. Nemilosrdna letnja kiša podigla je u svima osećanje kolektivnog pripadanja nečem lepom, dobrom i neponovljivom. Bujica koju je ta kiša izazvala nije rušila mostove. Naprotiv... isplela je čudan tajni prolaz kojim su jedan pesnik i njegovih nekoliko nesvesnih pratilaca bezbolno prešli preko (ne baš tako) tanke crvene linije...