Sanjaju li fajlovi analogne ploče

Na početku su bili Ana i Ilija. U mansardi na vrhu zgrade s pokvarenim liftom u ulici Svetozara Markovića u centru Beograda, u kojoj smo i pričali s Ilijom. Ona je svirala gitaru, a on se borio s ritam-mašinom i matricama, basom, glasom i pomalo gitarom. Tako je trajalo nekoliko meseci 2003, a onda su pozvali bubnjara Bukija da im se pridruži. Njemu se dopalo. Početak kao početak… Posle nekoliko proba shvatili su da dva sata jednog termina ne čine bend, pa su seli u kola, izneli bubnjeve na peti sprat Ilijine zgrade i tu vežbali naredne dve godine. Komšije ih nisu bile zbog preglasnog rokenrola, jer i njihova deca imaju bendove.

ILIJA: Na početku smo dosta eksperimentisali, isprobavali smo različite instrumente. Period kada je bend nastajao bio je jako uzbudljiv, sve je bilo novo i zanimljivo, još nisu bila postavljena pravila. 

Pa, tražili smo se. Ja sam počeo da sviram bas i pevam, Ana je svirala gitaru a Buki bubnjeve. Krajem 2003. smo zvali Vladu Lenharta, s kojim smo Buki i ja ranije svirali,  da dođe u bend i preuzme bas, a ja sam prešao na gitaru. 

Vladinim dolaskom se promenila energija u bendu, preradili smo stare i počeli da pravimo nove pesme. S njim smo odsvirali i prvi koncert u DžKC-u 3. maja 2004, na međunarodnom festivalu književnosti Switch, u organizaciji izdavačke kuće Rende. Direktorka Rendeta Slađana Novaković svraćala je na naše probe i pozvala nas da sviramo. Nakon toga smo dobili poziv da sviramo na Akademiji, zatim i na Exitu. Dugo nam je trebalo da odsviramo prvi koncert, zatim je sve krenulo.

Da, mi smo se tako upoznali. Ja sam u jesen 2002. krenuo da sviram bas u Lutkama; ubrzo je došla Ana. Vežbali smo nekoliko meseci, a ja sam početkom 2003. izašao iz benda, nedugo zatim i Ana, i posle toga smo nas dvoje nastavili da sviramo zajedno. 

Ne puno, nažalost, ja imam par snimaka s proba. Trebalo je da sviramo kao predgrupa Evi Braun u Rexu, ali se to iz nekog razloga nije desilo.

Postoje grupe s dominantnom autorskom figurom koja donosi gotove ideje; kod nas je to išlo drugačije, više stihijski, krenuli bismo da sviramo, pa šta bude. Sve probe smo snimali, a zatim birali ono što nam se sviđa. Vlada nam je pomogao da uobličimo izraz benda. Mada je to što smo svirali pre njegovog dolaska sličnije muzičkom izrazu koji imamo danas. Vlada je dao i ime bendu; to je bilo pred sam nastup u DžKC-u.

Bez posebnog razloga, trebalo nam je ime jer smo zakazali koncert. Petrol nam je svima dobro zvučalo. Koncerti s Vladom su bili zapaljivi, mislim da se publika dobro zabavljala čak i kad bismo loše svirali. Onda je došlo do tenzija unutar benda pa smo prestali da sviramo sredinom 2005. Godinu dana kasnije dobili smo poziv da nastupimo ispred Discipline u SKC-u. 

To ne znam, njegov ili nekoga od organizatora. Ali, znam da nas je Koja zvao kad je u Domu omladine pravio filmski program Superoperater. Tad nismo mogli da sviramo pošto je Vlada morao da putuje. 

Razišli smo se zbog koncepcije i načina rada. Vladu su sve više interesovale improvizacije, a manje stalne probe i čvrsta struktura pesama. Dogovorili smo se s njim da mi nastavimo kao trio i rastali se u prijateljskim odnosima. To je bio septembar 2006, posle koncerta na festivalu u Puli.

Od kada znam za sebe zanima me muzika. Prve stvari kojih se sećam su muzika koju sam slušao u komšiluku kad su bile svadbe.

U Strugi, u Makedoniji, u multietničkoj sredini gde je bio običaj da cela svadba prošeta gradom, zajedno s orkestrom. Tu se desila moja prva fascinacija muzikom, osetio sam moć koju muzika ima. Svakog vikenda su pored naše kuće prolazile vesele povorke, praćene makedonskom, turskom, albanskom, cincarskom ili romskom muzikom. Turske svadbe su trajale po sedam dana, te su mi bile omiljene. Gitaru sam počeo da sviram sa 12 godina. Prvi ozbiljniji bend u kome sam svirao bio je Meatmarket, bilo je to 1996.

Mnogo više sam to slušao kao dete, uglavnom pop ploče koje je moja majka kupovala; sećam se da sam gutao Nove Fosile, Magazin, Bebi Dol, Franu Lasića, Arsena Dedića, Đorđa Balaševića. Kod ujaka sam slušao rok, Bajagu i Instruktore, Riblju Čorbu, Zabranjeno Pušenje, Bijelo Dugme.

Sve je to upisano u mene, možda i jače nego bilo šta što sam kasnije slušao. Kada sam počeo da nabavljam muziku, otprilike sa 12 godina, bili su to uglavnom strani bendovi. Kasnije je na mene od domaćih grupa najveći uticaj izvršio Darkwood Dub. Igrom slučaja sam dosta rano saznao za njih; prvi put sam ih gledao uživo krajem 1991. sa 16 godina, ništa slično nisam video pre toga. Išao sam tokom 90-ih redovno na koncerte domaćih bendova, ali retko šta sam slušao kod kuće. Ključne ploče novog talasa sam nabavio tek pre četiri-pet godina, kada sam krenuo nedeljom na SKC market. 

Nedavno sam prvi put čuo Igru Staklenih Perli, od Pop Mašine znam nekoliko pesama, tako da tu nije bilo direktnog uticaja.

Mi nemamo odrednice u muzičkom smislu, niti osećaj pripadnosti određenom žanru. Osećamo se kao deo scene jer živimo u Beogradu, ali to je prosto splet okolnosti da smo se svi našli na ovom mestu u ovo vreme. Mislim da se bendovi ovde dosta razlikuju, kao što se razlikujemo od hrvatskih i ostalih bendova iz regiona. Ali opet, tu smo svi na istom mestu i utičemo jedni na druge, pre svega kroz druženje.

Zemlja br. 9, u kojoj je Buki svirao bubnjeve, pre nas je snimila album u zagrebačkom studiju Kramasonik, kod Hrvoja Nikšića Nikše. Čuli smo te snimke, Buki nam je pričao o Nikšinom načinu rada i opremi, sve nam se to svidelo, pa smo se brzo i lako dogovorili s njim za snimanje. 

Sedam dana smo bili skoro non-stop u studiju. Vreme van studija provodili smo u Veslačkoj ulici na obali Save, gde jedan Nikšin prijatelj ima kuću i dvorište. Tu se okupljaju Nikšini drugari; mnogi od njih sviraju po zagrebačkim bendovima. Oni su inače često navraćali u studio tokom snimanja, gotovo svako ko je dolazio je doneo poneki instrument. Inspirativno nam je bilo to okruženje i činjenica da smo izmešteni iz Beograda. Nikša nam se potpuno posvetio tokom snimanja i miksanja, njegov uticaj na zvuk ploče je ogroman.

Album je sniman na analognoj opremi, ali je usnimljen na hard disk. Nadam se da ćemo sledeći album moći da snimimo na traku. Mislim da je analogni zapis bogatiji od digitalnog, traka daje toplinu i širinu, svi instrumenti u miksu dobiju mnogo veći prostor. Digitalno doba donosi olakšice – mi koristimo minidisk za snimanje proba, slušamo muziku u mp3 formatu, ali što se tiče snimanja albuma, biramo analognu opremu i traku. To je, na kraju, i stvar ukusa.

Bilo je komentara da ime albuma zvuči depresivno, neki su nam rekli da je nezgodno vreme prošlo. Nismo hteli da zvuči pretenciozno, mislim da odgovara istini. Svaki dan imaš dokaz o životu u opasnom vremenu; to se odnosi na lični i globalni plan, to je činjenica s kojom mora da se živi.

Manja je tenzija, život se vratio u normalu, mada mi često napravimo korak napred pa se vratimo dva koraka nazad. 

Pesme iz stare postave više ne sviramo. Pet pesama iz prve faze zabeleženo je na EP-u koji smo objavili u sopstvenoj produkciji krajem 2004. Par pesama koje su snimljene u Višoj elektrotehničkoj polovinom 2005. nikad nisu objavljene. 

Fizički kontakt nije tema kojom sam se bavio, mislim da je njega lako ostvariti. U odnosu dvoje ljudi teže je doći do razumevanja, pobediti strah od promena i nepoznatog. To su stvari koje su se meni dešavale.

Direktno. Kada sviram, to je u izvesnoj meri i kanal kroz koji ono što ne mogu ili ne znam kako da iskažem, što možda ne umem ni sebi da objasnim izlazi iz mene kroz muziku, i onda dolazi do snažnog osećanja sličnog olakšanju. Tada se dogodi razrešenje, barem nakratko, pošto zatim sve kreće ispočetka, kao perpetuum mobile.

Improvizacije su put kojim dolazimo do pesama. Od trenutka kada nađemo temu koja nam se sviđa, sve je kontrolisano – svaki ton, akord, prelaz. Mislim da tu počinje da mi radi programerski mozak.

Povezano:

• Petrol na Sceni
• Nezgodno vreme, opasni dani, recenzija albuma (2008)
• Oslobađanje dobrog duha iz lampe, intevju (2007)
• Petrol MySpace